• Чаробњак из Оза, са све Дороти и четири вјештице са свих страна земље Оз, Башчелик и цјелокупно стваралаштво Браће Грим- ништа од тога није довољно бајковито као прича о независности републике Црне Горе (у даљем тексту: Република), а то је разголићено- мада смо то одавно знали- с промјеном власти.

Прошлог фебруара Никшић је обарао рекорде по броју учесника литија (Фото: www.mitropolija.com)

Ако отворимо одштампотине (ака медији) о активностима З.К. и Д.А., те њиховог уваженог предсједника Републике или већине кабинета, и све их саберемо и разврстамо, минимум 1/2  њих чине састанци са страним амбасадорима, при чему предњаче састанци са Рајнке. Имамо ситуацију гдје амбасадор стране земље медитира у односу вицепремијера и премијера с њиховим уваженим господином предсједником. Гдје законе предсједник потписује тек онда кад се ова двојица исплачу амбасадорки. Независност се односи на српска питања и српска права, која за собом вуку  оправдано учешће Србије. Кад се помене Србија, имамо могућност да  истражимо фашизам у теорији. Но, како се вјетрови на Балкану мијењају- а то се види по ковид кризи- тако и Србија не зазире од својих интереса, па од свих силних бајки, независност Републике почиње да личи на Андерсенову дјевојчицу. Под страхом од америчке казне, у једној кинеској папучи, она заспива и сања најљепше снове… Остатак је свима знан. „То је тужна прича коју црнци зову блуз…“ Са овим стиховима Чорбе завршавам са причом о независности и враћам се Никшићу. Независности ћемо свједочити у будућем периоду.

Прије пар дана се „уважени господин предсједник“ састао са амбасадорком САД око тензија у Никшићу. Скандалозно би било у другим државама, нарочито што је наредбодавно изјавила да „не жели да види страни утицај“. У Републици није.

На висок степен нетолеранције у сусрет изборима, прво су заплакали из црногорског блока (доскорашња републичка власт и СДП), а за њима се саблазнила проурашка (ко је рекао проусташка?!) јавност и сви су заједно питали: „Одакле ово у нашем граду?“

Збиља, шта се дешава и од куд тензије у Никшићу?

Прво мало о Никшићу.

Уз Боку која је сасвим различита културна цјелина и Пљевља, која су се развијала искључиво захваљујући ресурсима, прве урбане назнаке почиње да добија Никшић. Прво, различита структура становништва која га је временом насељавала. Ту су једнако јужнодинарци, али Херцеговци: Дробњаци, Пивљани, Бањани, домородци Никшићи… Затим, епитет „град челика и пива“ који је понио, говори о индустрији- надувана као балон и зато је пукла, али је ипак постојала и одређивала миграције ка Никшићу. Те миграције и привреда су за собом повукли љекаре, професоре, инжењере, правнике и економисте. Дошло је и до отварања ситних приватних радњи. Најбоље основне школе, једине које су из Републике давале такмичаре на савезном нивоу, „Ратко Жарић“ и „Олга Головић“, биле су смјештене у непосредној близини гимназије „Стојан Церовић“ која је била есенција црногорске просвете, са којом се ниједна друга средња школа у Републици није могла мјерити. Ту су били „Захумље“- које је данас главни промотер црногорске митоманије, иако носи назив по војводству Светог Саве, касније нашој Херцеговини- постојао је фудбалски клуб „Сутјеска“ са озбиљном традицијом од прије рата- чији навијачи носе име „Војводе“ зато што се прије насилног комунистичког преименовања клуб звао „Херцеговац“, а чију трибину је отео ДПС и од ње направио групу за кампање- и  на крају: Живко Николић, Миладин Шобић и Вито Николић, као најзначајнији представници урбане културе. Питање је било, кад ће се стећи услови да јака радничка и тек оформљена грађанска класа  изњедре високу класу  и да Никшић заокружи своју урбаност у сваком смислу те ријечи.

Стагнација у развоју, као и свуда, дешава се од 1980., а право рушење свега креће с ДПС-ом. Полуге моћи узимају Никшићани којих на чувеном никшићком Корзу није било без пријеке потребе: Ђукановићи, Симовић, Мићуновић… У последњој декади ХХ је криза, изазвана ратом у ком учествовали Никшићани масовно као обавезни војници (била јака Народна Странка и прве су на фронт послали Народњаке),  те добровољци (због нераскидиве везе са остатком Херцеговине) начела обје никшићке класе, док се њима иза леђа (у времену кад су ратовали и примали избјеглице) формира нова класа, оличена у поменутим људима с периферије. Да би обуздао бијес Никшићана и у постојбини учврстио власт, Ђукановић креће у обрачун са њима (а томе је претходило масовно учешће Никшићана на демонстрацијама за Момира). Ноакут средње класе је био отпуштање професора српског језика, а лоповска транзиција је уништила оне који су се прво тукли за Ђукановића у АБ револуцији, па потом против њега за Момира. Притом, власт ДПС-а креће ка отвореној какистократији и намјерном довођењу на челне позиције лоших кадрова.

Кад се погледа хронологија пропадања, Никшић није изузетак од осталих црногорских општина. Али, узевши у обзир различит старт, Никшић је пресјек владавине ДПС-а. У том противприродном раслојавању, Никшић је успио да задржи само контракултурни сегмент урбаности- агресивност- која је подстакнута социјалним разликама.

Лоши су јахали, најбољи су пропадали, медиокритети се провлачили. Али, то ДПС није радио сам. ДПС је возио машину која је рушила, не само привреду, већ и основне постулате и вриједности друштва, које су тек изрониле из црвеног мрака. Врећу су му држали, рефлектором обасјавали и локаторе постављали људи из Вијести, концентрисани данас у ГП УРА. Скоро читав ГП има државотворну прошлост- што је синоним за национални инжењеринг- и изронили су из ДПС-овог капута.  Данас се, заједно са људима који су срушили све, чуде тензијама, које су створили својим непочинствима.

Сјећам се кампање  за парламентарне изборе 2016., која је почела годину дана раније са протестима ДФ-а. У том моменту, чини ми се да су симпатизери опозиције, нарочито ми који смо подржавали ДФ, морали да убјеђују јуноше и ниже функционере ОО ДПС да смо и ми људи. Да нас све муче исти проблеми,  да ако је нама лоше да њима не може бити боље… Не, нијесмо их убјеђивали да промијене партију, већ да нас не стискају и да не воде кампању против нас. Али није помагало. Од ситних притисака преко потплитања и подвала до озбиљних намјештаљки- све су радили пред изборе. Тиме су руководили директоре јавних установа, чак поједини запослени истих без функција. Друговима из школе или друговима из дјетињства, због политике, фанатично ревнујући над Државом и Партијом, они су забијали нож у леђа. Како нијесам рођен у Никшићу, тада (као матурант гимназије) нијесам био оптерећен превише свим тим, али сам скојевцма- са којима сам се добро дружио, све до литија,  после чега је то постало немогуће- често пребацао такав приступ изборним кампањама.  Покушавао сам да докнам, је ли тај фанатизам потицао из финансијских разлога или неких других. Углавном, фанатизам на њиховој подстицао је радикализам на другој страни.

Мала дигресија: Иако се често радикализам и фанатизам изједначавају, они су различити. Фанатизам је слијепо ревновање, догматска ортодоксија неке идеје или покрета.  Пекић је написао,  како фанатицима није важна идеја него њена ортодоксија и да стога фанатици често мијењају идеологије, али никад приступ идеолошким догмама. Радикализам је, а то примјећује Маркс, бављење проблемима у њиховој цјелости. Фанатици ДПС-а,  они који се нијесу пуно гријешили о закон (али јесу о морал- ријеч је, претежно, о поменутим скојевцима) су пришли литијама и постали најчвршћа струја вјерника. И није им замјерано. Сматрали смо их кетманима који су ДПС користили за разне повластице, те да никад нијесу припадали дукљанској догми (а јесу!). То би остало тако, да Здравко Кривокапић и Дритан Абазовић нијесу  почели да воде рачуна само о њима, те да се додворавају комитско-домобранским групацијама и њиховој рожајскоулцињској братији,  тврдећи да је у питању политика помирења. У том правцу је отишао  и Споразум о кључним начелима Владе, у ком није споменут ниједан српски интерес, већ насупрот; неколицина Срба у влади и ови који се сад запошљавају с партијских квота нијесу адекватна замјена за Космет, језик, историју и декриминализацију српских националних символа (не Николине тробојке, већ символа наших држава- РС и Србије). Нове православне фанатике, негдашње скојевце, код себе ухљебљује једини сигуран глас Здравка Кривокапића у Парламенту- унук Лалићевог Тадије Чемеркића, бивши дукљански фанатик Милачић. То дисиденти бившег режима осјећају, иако су 31. августа сви, мање више, били испружили руку помирења. Данас није тако, понајвише што су ту руку одбили људи других националности из нове власти. Ми смо помирење схватали као правду,  а они као могућност да нас безболније асимилују. Нема помирења, а то треба да се јасно каже,  без правде. А у прошлих 23. година, Српство је преживјело низ великих неправди. Настојањима да се оне измире једвитим именовањем проф. др. Братић  и још пар њих, мање изложених, на мјесто министара и пар десетина партијских ухљеба на директорске позиције- то буди осјећај преварености међу дисидентима, које је Никшић- традиционално- давао највише. Маркетиншки трикови, оличени у крилатици „кафа са Дританом“, брзо су прозрети од стране дисидената, нарочито након хапшења Наталије Нилевић ни због чег, па привођења свештеника на Богојављење и иконе антирежимске борбе, Даре са Смоковца, која је учествовала на свим протестима против Ђукановића од шизме у јединственом ДПС-у, а прије тога  била добровољац, интендант, на херцеговачком ратишту. Нијесу јој доакали ни војници коалиције Туђман-Изетбеговић, ни страховлада  Ђукановића, али је ухапшена за доба „прве демократске власти“, како себи тепају љубимци амбасадора УС. Чак и кампања против именовања В. Братић,  показала је намјере дијела и капацитете читаве администрације. Против именовања, узгред, нијесу били само Срби, а и Весна је ту опстала јер је она дата Србима да се покаже да „је то и српска држава“.

З. Кривокапић сједницу владе може да одржи у Пљевљима, Беранама или Никшићу, без обзира што тамо нема зграде владе и да прошетају кроз град. Умјесто тога, премијер иде на Цетиње и тамо се расправља и додворава шанерима, убјеђујући их да ће животом бранити Црну Гору (чију територију нико неће да дира), иако је гласао за СЦГ, док његов замјеник иде у Рожаје и обећава им антинационалистичку борбу (пригодно би било да је тамо прешао границу мало да се испита за здравље пријатеља Тачија, који носи  титулу почасног грађанина Улциња- ко је рекао Учкиња?!- да би му обећање имало пуно значење).

Такав рад владе, уз хапшења која Дритан приписује себи, а која су у ствари плод обрачуна у ДПС (који држи институције- на Петра Ивановића се кренуло јер је Милов миљеник, а хапшење командује Д. Марковић, а  Катнићу је клизава столица, па мора да се додвори новој власти) директно утиче на радикално размишљање једног потлаченог Србина.  Он се пита, ако неко већ није ухапшен, зар није боље да се полије јогуртом. Он се пита, зашто се побједници третирају као губитници и обратно. Након помињаних репресалија над Даром,  клиром и Нилевић- пала је свака илузија о величанственој побједи.

Да није српске неслоге, дукљанска идеологија би била спаљена у Никшићу. Али српска неслога- оличена, овог пута, у  сукобу  Дака:ДФ- оставља простор за очување поменуте идеологије. Али ни то не умањује тензије. На њима сви желе да профитирају. Зато ових дана Никшићем круже позната лица с непознатим намјерама, и обратно. Јасно је да су избори у Никшићу степеник у крајњим намјерама свих. Назире се први степеник након њих, али крајњи не.  ДПС жели да се врати. ДФ да крене у реконструкцију владе. Здравко, и његов Чемеркић, табају пут к оснивању демохришћанске странке. Премда цијеним Даку јако, није ми јасно шта хоће сад; а Демократе јачају позицију.

Ако је нејасна свака последица никшићких избора, јасно је да су данашње тензије правда у рукама народа, у којима се гуши дух једног друштва (ја немам ништа против тензија, али имам против правде у рукама масе јер она никад добро не доноси), потискује сва хумана својства и производи зло. Међутим, те тензије нијесу вјештачке, оне се само користе. Не могу се смирити споразумом или резолуцијом, ни
нити осуде активиста с насловних страна Вијести. Оне су производ неправди, слојевитог карактера. Док се неправде не исправе, тензије неће нестати. Оне ће само еволуирати. Зато, ова влада треба да престане да се бави јефтиним популизмом и надвикивањем са тапкарошима и да буде оно што мора, за шта је добила мандат: Глас потлачених, мач народа и тирјан тирјанина.

Што се самих изборних дилема тиче, да сама влада није радила како је радила, данас би ДПС био мртав и једина исправна кампања би била кампања бијелих листића, да се изведе контрареволуција и  разбије партитократска олигархија. Овако, избор треба да падне на најближе: српско, никшићко. Херцеговачко. После избора ћемо моћи да се кајемо и да размишљамо.

Сретен Ћеранић