• Херцеговина је српској и југословенској историографији подарила истакнута научничка и професорска имена, а једно од угледнијих међу њима је име проф.др Васиља Поповића. Професор Васиљ Поповић је рођен 1887. године, на Савиндан, у Стоцу, граду у источној Херцеговини.

Из доступних извора на интернету и у литератури не налазимо довољно животописних података о професору Поповићу и његовој породици, тако да остају недоречености о столачким Поповићима, њиховом роду, крсној слави и животу у Стоцу.

Доступни подаци биљеже професоров научнички и библиографски рад, који је свакако највреднија задужбина српском народу и његовој мисли.

Васиљ Поповић је основно школовање довршио у Стоцу, гимназију у Мостару, а студије историје у Бечу и Грацу. Дипломирао је 1911. у Бечу, а докторирао на истом универзитету наредне године. Током првих послијератних година радио је као средњошколски професор да би се касније активно укључио у политички живот Краљевине.

У посланичком сазиву за 1921.–1922. годину био је посланик у Народној скупштине Краљевине СХС.

1923. године изабран је за доцента на Катедри за општу историју новог вијека Филозофског факултета у Београду.

За ванредног професора је биран 1926. а 1930. за управника Семинара за општу историју новог вијека. Редовни професор постаје 1933. године и у том статусу предаје на Београдском универзитету све до Априлског рата 1941. године.

`Избору за редовног професора претходила су значајна Поповићева дела која су била плод његових опсежних архивских истраживања. Студије о историји међународних односа: Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона III и Метернихова политика на Блиском истоку, написао је 1920. и 1931. године. Као професор Опште нововековне историје бавио се и темама из европске историје, одатле и његова студија – Немачки универзитети у раду за слободу и уједињење Немачке, из 1911. године.

Темама из националне историје деветнаестог века бавио се у више својих расправа: Акција кнеза Данила у Паризу 1857. (1923.); Трговина и промет Босне у Наполеоново доба (1929.); Програм устаника у Босанској буни 1876. године (1927.), Сукоби између митрополита Михајла и Владе (1935.).

Поповићева студија о аграрном питању у Османском царству – Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839-1861), објављена је постхумно 1949. године.

Васиљ Поповић је аутор два дела из области методологије историје: Тежње савремене историографије (1924.) и Хисторизам у историји (1929.). Међу првим је нашим историчарима који је дао синтетички преглед југословенских народа, Историја Југословена (1920.).`

`Био је један од водећих српских међуратних историчара. Његов рад одликовала је склоност ка обликовању широких синтеза где је материју постављао проблемски и више настојао да наведе на нова истраживања него да понуди коначне одговоре. Међу најзначајније његове књиге убрајају се: Источно питање (1928.), Европа и српско питање 1804–1918 (1940.) и Историја новог века 1492–1815 (1941). Његова истраживачка интересовања пре свега су била концентрисана на српску дипломатску и политичку историју новог века као и на Источно питање.`

Почетком Другог свјетског рата професор Васиљ Поповић ступа на стазу страдања и неизвјесности, као и цио српски народ, његова Краљевина и Универзитет. Крај Априлског рата затиче га у Котору где је ухапшен од стране италијанских фашиста. Под неразјашњеним околностима преминуо је у которском затвору 25. августа 1941. године.

Професор Васиљ Поповић један је од бројних блиставих и заслужних Срба чији је спомен недовољно присутан у његовом народу, истакнуто у академском и културном Београду гдје је живио и најплодније дјеловао, али и у родној Херцеговини гдје је сваку даровитост и народну приврженост наслиједио. Послије задњег Отаџбинског рата у Босни и Херцеговини (1992.-1995.) српски народ је затрвен у Стоцу, а с њим и сваки помен великана српске науке, књижевности, духовности и војинства столачког краја. У Београду још не постоји улица, амфитеатар или споменик у част и захвалност историчару проф.др Васиљу Поповићу.

Ипак, лијепих примјера спомена има.

Издавачка кућа Catena Mundi из Београда је почетком овог мјесеца објавила прво издање књиге „Европа и српско питање“, проф.др Васиља Поповића, и то послије 80 година, а која `и даље представља најбољу књигу о односу великих сила према српском народу – како у 19. веку, тако и данас.`

Књигу је препоручио историчар проф.др Милош Ковић и тим поводом у предговору написао:
„`Европа и српско питање` је најбољи, сажет преглед политике великих сила према Србима у 19. веку… Појам „српско питање“ значи, како Поповић објашњава, „питање националног ослобођења и уједињења“.

Србија као да се, у нашем времену, после разбијања Југославије, вратила у геополитички положај из 19. века. Несвесна сопствених дипломатских традиција, она још трага за циљевима и смислом своје спољне политике. Борба за пуки опстанак, која јој је наметнута, не може да буде њен високи идеал. Постоји ли данас „српско питање“?

Има ли на силу распарчани српски народ право да обнови идеју ослобођења и уједињења?

Књига `Европа и српско питање` сведочи о томе како су тобоже недостижни идеали, захваљујући памети и храбрости наших предака, када је за то сазрело време, постали стварност.“

ГОРАН ЛУЧИЋ