Обична ствар. Из млина, испод села, бејаху изнели те ноћи мучки убијенога Јаблана Касала. Опружили га на ледини испред опаспаљене воденице како му вера прописује, покрили му лице шареним рупцем, који беше неко одвио са свога ћулава. Ту пошту учинили покојнику домаћини Арнаути, јер им је погинуо, може се рећи, на прагу, у њихову млину.

Њих двадесетак чучнуло унаоколо, прислонило пушке уз рамена, па пуше и ћуте. У оваквим случајевима они се много ни за својима не жалосте, али су опет озбиљни, јер им је пред очима мртав створ Божји, иако друге вере и крви која сад нема велике цене.

Само би прави домаћин, Кариман Кошутан, који је овај српски млин на Ибру присвојио чим је аустријска најезда запловила преко Косова, хтео да изгледа ожалошћенији. Погинуо му човек на огњишту. Тек му то не полази за руком. То се јасно види, премда он нема што да пребаци ни себи ни добром арнаутском закону: покојника је правилно положио, млин зауставио да не клепће и послао некога божјака, какви се вазда лако налазе око ханова, ковачница и млинова, да јави Касалима за жалосни случај. Село је ту горе, сад ће они стићи.

Изјавиће им жаљење, предаће им леш. А после, после ће воденица опет зачактати, сунце грејати и све друго: један Србин на свету мање — то је обична ствар, дори и за онога аустријскога генерала у граду, за којега причају да је Србин и поповић поврх тога. Дакле, ништа необично…

Јаблан Касало и Арслан, Кошутанов синовац, били у рату заједно. Села им једно до другога, они друговали још за козама; између породица од старина побратимство. Бранили Београд, одступали без раздвојнице и тек на Шимширову Брду изнад Везирова моста, кад им је пук освануо сасвим проређен а они изнемогли од глади и замора, окренуо се млади Кошутан својем побратиму и шапнуо да се врате дома.

— Ни за нас сад није срамота: ето и Шумадинци се враћају, а дошли смо до границе…

… Неће бацити пушке. Он има у недрима сакривен ћулав. Метнуће га на главу, па испред побратима, као да га на веру води, све кроз арнаутска села. Право његовој кули. Чуваће га као брата. Докле буди суђено да се поврати Србија. Кроз три месеца, кроз три године: и хоџе веле да тако пише у ћитапу. Спаваће са њим у његовој одаји; његова се жена неће од њега крити. Задруга му је велика и јака, стриц најмоћнији у крају Арнаутин, први беговски наушник. Јаблана неће смети нико ни попреко погледати. Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски…

Није лагао Арслан Кошутан. Међутим, можда баш тога дана у његовом селу десило се нешто јаче од свеколикога тога затицања. Не другде но на кули његова стрица арнаут– ски прваци донели другу бесу, тајну а обавезну за све: да ни један Арнаутин не заклони ни једнога Србина, био он сусед, кум или побратим; био он добар као праведник. Нека ни за урок не остане од тога проклетога накота, који би се опет помамљивао и бриге им задавао!..

Насмејано арнаутски, љубазно и побратимски примили Кошутани збуњенога Јаблана. Његово војничко одело узели за домаћинова сина, а њему дали неке старе дрехе арнаутске, узели му пушку и часовник — да му то тобоже сачувају од Аустријанаца… Сутрадан му рекли да иде својој кући: нико му ништа не сме учинити докле су они живи и на броју!.. Али Арслану преко ноћи жена проказала страшну бесу, те овај изишао пред стрица одлучно и честито: само ће се мртав одвојити од Јаблана!..

Насмејао се стари лисац, одобрио му тако витешко држање, па га после неколико дана заједно са Касалом послао у отети млин, да тамо буду настојници и да се на тај начин сачува побратим кад му је већ дата вера. И на крају: прикрао се неко прошле ноћи и на спавању убио Јаблана…

— Суђено, људи — клеше кроз дувански дим Кариман Кошутан — да ми преко куће и ова голема непријатност прође. Али шта да радим, видите и реците?..

— Тако је — одговара за све најстарији сусед под брадом већ — ко се од мучкога пса, да не уједе, може на свету сачувати, о људи витези!..

А озго, низ благо побрђе зададоше се Касаловићи. Женско и мушко, старо и младо. У чем се ко затекао устајући из постеље на страшни глас о погибији. Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху. Како је које прилазило тако се бацало на мртва Јаблана.

И тек кад се то страшно запомагање претвори у једно јединствено брујање сељачке тужбе, озго се појави Јабланова мајка, стара Вујана. Крупна као планина, још крепка и јако једра као и многе богате сељачке домаћице и срећне мајке које су пожениле и разудале, она плавно корачаше низ ледину као какав арнаутски барјактар. Само једном руком беше поднимила слабину, стегла своја лепа старачка уста и из све снаге узмахнула да је не би страшан догађај поткосио. Из пркоса, онога што је кроз векове пламтео само кроз ређа тврда срца. На страшну вест и она је до Бога јаукнула, али видевши како је из куће све избезумљено потрчало, њој паде на памет да су доле око њена мртва сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико, свакако, њој колико њеном народу: „Е нема, међер, мекша срца од српскога!..“

Зато се опет на брзу руку пажљиво оденула, пристојно забрадила и тек онда пошла.

Она мушки приђе и назва Арнаутима Бога. Мајка. Али и једна чудна жена, чија је цела појава јасно говорила: „Чујте и видите — нећете ми се наслађивати!..“  Па се наднесе над мртвога сина и махну руком да га открије. Мртав Јаблан као да бејаше заспао. Лепотан мајци као и за живота. Преко њених усана олако али снажно пређе поносан мајчин осмех. Није јој се син уплашио ни кад му је зрно срце разносило. „О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..“

Онда повика:  — У, ђецо, напокон вам било!.. Умукните! Не срамите ми мртва јунака! Видите ли како је диван и како се љути на ту вашу слабићку кукњаву! Натраг, умукните једном од Косова!..

И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна. Материнске усне њене нешто су проговарале али се ништа не чујаше. И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама! Као да јој је драго што гледа мртва сина. Појави се сабља– жњива слика за гледаоце. Родбина одиста умуче у чуду. Арнаути почеше да се згледају. Само Кариман Кошутан стаде да грицка своје усне, да подрхтава у лицу и зелени: кроз дивљи свој наслеђени нагон он осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника…

Вујана устаде. Погледа на хучну реку, на околна брда, подиже очи к небу, па их храбро прибра и, као да ништа није било, спусти их на Кошутана. Овај се још више узнемири и у души дубоко зажали што н она није мушкарац. Нема никакве сумње да је као мајка страхобно уцвељена, а опет не кука и тако га вређа јаче но ико други. Колика штета што није човек да би се могао убити: гле, како се крваво претвара као какав љути Арнаутин чије сузе за породом још нико не виде!.. Вујана снажно прозбори:

– О, Каримане побратиме, не омрзни се!.. Ти да си здраво! Буди јунак!.. Ех, није то ништа што је мој син погинуо на твојем прагу. Подигни главу и не жалости се, јер ја имам још синова а ти побратима, а ваљда ће и какав Србин доћи отуда… из Солуна… Но куд си све, учини ми и последњу услугу — нареди једна кола да пренесем сина… А–а, јуначе, немој се омрзнути!..

Од ових чудних речи домаћин сасвим претрну, а Арнаути се сасвим збунише. Не бејаху они навикли досле да се једна Српкиња овако држи, нити овако тврдо срце покаже. Али такође ти људи не беху навикли ни на једно друго изненађење. Баш тога тренутка прилазаше Кариманова жена, средовечна Арнаутка без уобичајенога покривала а богато, по обичају, одевена. Такође, крупна, но боље очувана и негована, та жена беше прекршила обичај, појављујући се на скупу где су људи, где је чин искључиво мушки. Уозбиљена као каква древна увређена госпа, бацивши љутит поглед на мужа, она прође кроз гомилу и клече покрај Јаблана, па познавши му преко лица арнаутски рубац, плахо га секну и баци, а иза појаса извуче нов и бео, на угловима златном жицом украшен, и матерински га покри, тихо му изговарајући покој младој души и гладећи га преко рупца.

А кад приведоше кола са подницама, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама:

— О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!.. А разуме те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!.. О, о, да није урока, Боже!.. Нека је просто, где се чује и где се не чује: нека је просто!..

Вујана нареди да жалосна поворка крене. Арнаути поустајаше и поникоше да је с пажњом пропусте, јер даље обичај не допушта да се иде. Друга је вера. Али Арнаутка коракну неколико корака, учини рукама по муслиманском обичају последњи поздрав покојнику, па се нагло окрене својем мужу:

— О, Каримане Кошутане, допусти ми да прекршим обичај и рекнем ти неколико речи; родила сам ти пет синова и мислим да имам право!.. О, Каримане! Ти нећеш узети авдес у мојој одаји, нити ће ти моја рука пружити мушке преобуке докле не пронађеш убицу!..

— Ћути, кучко! — плану првак. — Види се да си шенула од памети!

— Али не и од образа, господару! Рекох ти пред људима. Моја је беса тврда а не као твоја, витеже. Збогом!..

Она пође пут села. Арнаути одмах вешто окружише домаћина. Јер се мењаше у лицу и све упорније погледиваше за женом. За једно зрно у овој љутњи за њоме пуштено не би одговарао ни обичају ни њеном роду: тешко међу људима проговорила жена мужу. Зато га брзо уведоше у млин, да се И То зло не би догодило. А две жене, готово истоветкиње и тек данас, због овога догађаја праве посестриме, одмицаху уз побрђе све се више удаљујући једна од друге ка својим селима. Но са осетном разликом у ставу н чврстини лаганога корачања. Мајка за мртвим сином нешто мекша, питомија и примиренија; чини јој се да на свету још има душе и осећања за поштење: гле, као да је мало побеђена, па јој од тога није тако тешко…  И жена Арнаутка за црном срамотом својега мужа. Поткошена, као по срцу ударена, као да иде за истинским носилима. Па се љуто отимље и снагу јој као огањ обузимље жеља да не омекша, да не попусти, да не увреди векове који су у њеној крви утврдили реч за овака догађања: — О, шта би у животу остало још од образа, од бурније, од чојства, кад би га само оваки Каримани бранили!..

• Портал СХ посебну захвалност за објављивање ових прича  дугује Јасни Поповић из Народне библиотеке „Ресавска школа“ у Деспотовцу