• На десној обали ријеке Оке, на високом бријегу одакле се њено ушће у широку Волгу са пријатне раздаљине најљепше да сагледати, налази се Нижњеновгородска богословија. Ова значајна образовна установа нема неко истакнуто име, једноставно је зову Духовна семинарија (сјемениште) Нижњег Новгорода.

А Нижњи Новгород је велико и значајно духовно средиште још од времена Царске Русије, катедра Митрополије која служи цијелој губернији на обалама Волге.
Данас у граду живе три манастира, два мушка и један женски.

Испред богословије нас дочекује лијеп, скоро па жив, споменик почившем митрополиту Николају (Кутепову). Откривен је 7. маја ове године, у спомен на 95. годишњицу рођења овог значајног и од грађана вољеног митрополита Нижњеногородског и Армазаског.

Митрополит Николај, у свијету Николај Васиљевич Кутепов, рођен је 1924. године у породици поштених земљорадника, у Туљској губернији. Потиче из руске православне породице, а која није заборављала духовно коријење Свете Русије. Кутепови ни послије богоборне Октобарске револуције не сметнуше Божије име којим је крштена Кијевска Русија. Његове двије тетке биле су монахиње у туљском манастиру, а очев стриц је још прије револуције служио у царској гарди.

Послије завршене средње школе млади Николај добија позив од Совјетске армије за одбрану земље. Био је почетак Другог свјетског рата.
Ратни распоред га је одвео под Стаљинград гдје даје свој допринос у епској Стаљинградској бици. Ту бива тешко рањен и у контузији пребачен у ратну болницу. Ампутирани су му дијелови оба стопала.
Бива ослобођен војне службе и одликован за храборост и пожртвовање.

Касније Бог већ нескривено води младог Николаја, знајући жеље његовог дјечачког срца. Још као мали желио је да се посвети свештеничкој служби иако је тада све било против вјере и цркве. Мајка је била најважнија особа која ће њега и двије сестре потихо наводити на мисао и ријеч православне вјере.

Уписује и завршава богословију, касније и духовну академију. Његова служба у Руској православној цркви бива препозната као здрава и благополучна.

Круна овог живота бива владичанска служба велике и славне Митрополије Нижњеновгородске и Армазаске.

Управо ће за Николајеве службе, почетком 90-их, тада још совјетском граду Грозном бити враћено вијековно царско име Нижњи Новгород.

Остаје упамћен његов иступ 1997. године на архијерејском сабору против канонизације Царске породице, износећи тврд став да је Цар одговоран и да носи на савјести страдање небројених руских новомученика, јер се „при здравом разуму и бистрој памети“ одрече руског Царског престола.

Упокојио се 21. јуна 2001. године у Нижњем Новгороду, а сахрањен је у Спасовом саборном храму. Над његовим гробом подигнута је капела.

Привучен љепотом скоро па живог споменика сједох поред лика великог митрополита и спустих длан на његову бронзану руку. Погледом га поздравих.
Мислима му рекох да бих волио бар приближно спознати драму и страдање кроз које је прошао руски православни народ само за овај прошли вијек, од часа мучеништва руске Царске породице.

Ћутао је и гледао на страну, тамо гдје Ока утиче у бескрајну ширину Волге. Свим срцем сам осјећао да се радује нашем српском доласку на древну руску земљу.

Без ријечи, мислено, говорио сам му да се не љути на Светог Цара и да је његова светост задобијена још за живота, у велестрадалној Србији, за чије спасење он положи и круну и руски престо.

Јер Господ је већ рекао, шта има светије и љепше до свој живот положити за опстанак и спасење ближњих!

Жива Србија доказ је Цареве светости.

новембар 2019.
у Нижњем Новгороду

ГОРАН ЛУЧИЋ