Познати српски архитекта Предраг Пеђа Ристић преминуо је у 88-ој години живота. У вјечност је отишао уочи празника Светих Пребиловачких и доњохерцеговачких мученика, а црква Васкресења у Пребиловцима је једно од његових дела.
Пројектовао је стотињак најлепших православних храмова широм света.
Рођен је у Београду 17. јануара 1931. године и крштен у цркви Светог Петра и Павла у Топчидеру 1. фебруара исте године. Отац машински инжењер Петар рођен у Јагодини пореклом из Херцеговине, и Марија Табаковић рођена у Араду пореклом из Билећа, по чијој лози је четврта генерација дипломираних архитеката). Деда по мајци му је архитекта Милан Табаковић.
Ожењен, има троје одрасле деце и двојицу унука. Син, Сава, архитекта је власник грађевинског инжењеринга, са којим сарађује.
Основну Немачко-српску школу у Београду завршио 1941, а гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.
Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“. Докторат је нострификован на Београдскому Универзитету. Државни испит је положио 1979. године.
Никада није био запослен у „друштвеном сектору“, има статус истакнутог слободног уметника, члан је УЛУПУДС-а, и у пензији је од 1991. Од 1977. је гост-професор Универзитета у Грацу и Бечу. Изабран за редовног професора на Универзитету у Приштини, али му је мимо закона онемогућено да наступи. Изабран за госта професора на университету у „École nationale supérieure d’architecture de Paris-La Villette“ у Паризу 1999.
На Академији СПЦ за уметност и консервацију је професор од њеног оснивања.
Од 1956 год сваке године 1 до 5 самосталних, групних изложби или јавних предавања. (Београд, Загреб, Љубљана, Нови Сад, Суботица, Горњи Милановац, Караташ, Неготин, Љубљана, Словењ Градец, Марибор; Опатија, Сарајево, Апатин, Бања Лука, Приштина, Париз, Рим, Торонто, Сиднеј, Подгорица)
Био је дугодишњи или повремени сарадник-критичар часописа Књижевне новине, Књижевна реч, Дело, Поља, Галаксија, Човјек и простор, Градац, Православље, Светигора, Свети кнез Лазар, Политика…
Аутор и водитељ иучесник научних ТВ серија „Свет око нас“, „Изгубљени Град“ „Сведоци Отаца“ и других бројних серија и појединачних прилога, интервјуа приказа и критика почев од 1966. године.
Добитник је Ордена Светога Саве II реда 1990, Прва награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској 1989. Сребрна награда на међународном филмском фестивалу у зап. Берлину 1974. за научни филм. Прва награда за Југословенски научни ТВ филм године 1970. Награда за животно дело УЛУПУДС-а. Прва награда за радио драму РТС 1984.
Један од чланова групе коју данас зовемо Медиала, јединог српског аутентичног покрета који је основан око 1950. и траје до данас, а неки од припадника су: Леонид Шејка, Влада Величковић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Вукота Вукотић, Оља Ивањицки….
Оснивач друштва „Љубитеља Саве и Дунава 1961.“ Оснивач друштва за Обнову и оживљавање Светих Арханђела код Призрена 1989. Оснивач друштва „Немачко-српске сарадње“ 1994. Седам година био председник друштва жртава комунистичког терора „Свети Ђорђе“. Није никада био члан ниједне политичке партије а био је више пута хапшен од 1946. године из политичких разлога. Оснивач еснафа „Лазар Хиландарац“ за неговање црквених мобилијара 1999.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
