• Намјера овог чланка је да покаже међусобну солидарност представника Црне Горе и народа Црне Горе  са осталим дјеловима српскога народа у тренутку када је Далмација и Бока одлуком млетачког Сената остајала без свог пећког архијереја Стефана Љубибратића.

ПИШЕ: Горан Ж.  Комар

Прогон владике, добро је то знано, одиграо се од часа његовог устоличења на Сретење 1719. до 1722. године. Иницијативу за прогон дао је задарски надбискуп Вицко Змајевић. Знало се о одбрани српског владике коју су пружили херцегновски римокатолици (Поповић, Херцег Нови, 1924), проф. Никола Пападопулос, генерални провидур Аловизе Мочениго Трећи, али мало, недопустиво мало, о одбрани коју су учинили главари Црне Горе. Види се да је у Црној Гори будно испраћена афера коју је произвео Змајевић и већ 1722. када млетачки сенат своју одлуку чини коначном, главари се обраћају Венецији, то јест сенату.

Не знам како данашњој Црној Гори понудити јаснијег увјерења о истовјетности народа, његовом јединству у народности и Цркви, његовим политичким тежњама?  У писму Црногорци пружају своју народносну легитимацију потпуно јасно као и главари Црне Горе у писму које сам претходно показао, а које су средином 18. вијека послали провидуру Болдуу. Ово писмо написано је у периоду владавине митрополита Данила Петровића, али његови састављачи су главари Црне Горе. Они једнако казују о минирању цетињског манастира и манастира Тврдош.

Црногорски главари упутили су, дакле, протестно писмо млетачкоме Сенату 1722. године, у часу када је већ формализована и путем генералног провидура довршена акција прогона митрополита Стефана Љубибратића-Руђића из провинције, то јест, територије Републике. Он је резидирао у Новоме, у цркви Св. Оца Николаја у близини херцегновске Саборне цркве Св. Спаса чији је градитељ његов претходник, многозаслужни за народ и Цркву владика Саватије. Међусобна релација црногорског владике Данила и приморског владике Саватија, па касније и његовог насљедника и синовца Стефана је испуњена међусобним помагањем, а свакако свијешћу о припадности једној матици цркви светој српској патријаршији у Пећи.

Црногорци у писму истичу своје заслуге за ослобађање и приношење територија у Морејском рату, а затим, пишу о опаком дјеловању „бискупа Змајевића“, како је и у Перасту дјеловао, посебно апострофирајући смакнуће витеза Бујовића (мисли се на капетана Вицка). Истичу велике жртве у оба рата, посебно губитке цркава и манастира помињући уништење Тврдоша и цетињског манастира. Нема сумње да је ова представка стигла као израз подршке и одбране митрополита Стефана, а њу је могао подстаћи и владика Данило. Помињу се коначно и бискупи (барски и остали) и добар суживот.

Документ се чува у Државном архиву Венеције и овдје читаоцима пружам препис савременом ћирилицом најважнијег дијела ове опширне представке: „И у прву и у ову садашњу рат како су вјерно служили и крајине присвојили на службу Вашега преведрога владанија, много својега добра и своје браће и своијех краснијех церквих и манастирах изгубили, а бискуп Змајевић ни једнога добра ни службе није учинио Вашему преведрому владању нако штету и срамоту у зло и смутњу како и у Пераст што је чинио убит витеза Бујаовића (!) тако и сад ради да крајину покоље и смути.

У толико се ми сви опште чудимо како му ишта вјерујете пошто је оволико пасаније годишта мир и љубав била по међу Ваше и наше бискупе и попове и фратре и калуђере. Било је у Задар и властелах млетачкијех који су били архиепискупи, такођер и у ову крајину првијех вашијех бискупах али није ове мутње било него су се у велику љубав и у мир држали и за ту прву њих(ову) слогу вазда је био напредни посо господски узрок от Смеће нако Вас сила и неправда Змјевића у срдце заболи и у рани и смути, а рана и смућа која је от душе и от вјере велик лијек проси.

У толико просимо мир и слободу вјери и души и нека се Вами позна вјерна служба за коју смо много крви пролили и браће своје и блага и манастира и церквих изгубили. У прву рат изгубисмо цетињски и требињски манастир поради службе Вашега преведрога и преузвишенога владанија, а сад ово зло и ову срамоту дочекасмо и ни за једно зло ђело наше нако за лаже и неправедне  књиге које пише бискуп Змајевић. Заисто се много простире и много шипе што му није от Господина Бога речено ни од Светих Апостол заповиђено. Заисто, много славе и охолости проси и жели овога маловременаго свијета, а то му није ништа от преше ни(ти) може с тезијем ништа добит нако коју смутњу учинит и себе от Бога отлучит и јада пакленога насљедит како и први анђел или како и Јуда предатељ Христов.

Ми се сви Господину Богу молимо и у Вашега преведрога владанија просимо да се ова смутња угаси докле је вријеме и докле су људма пуна срдца вјере у службе, зашто ако Змајевић и хули на нас и на нашу вјеру, није истину река ни истину писао, него све неправо пише. А ми смо, хвалећи Бога, цвијет от вјере и закона правога грчаскога а језика славнога јунаштва србскога и супроћ врага вјери Христови вазда са оружјем стојимо и кршћанској господи вазде вјерно помагамо бранит Церкву и вјеру и господство узвисит…“

Детаљ из писма у којем казују: „а ми смо, хвалећи Бога, цвијет от вјере и закона правога грчаскога, а језика и славнога јунаштва србскога…“

Ријечи и мисли црногорских главара из 1722. године су живе и дјелатне.