• Од 2018. године 10. травањ памтимо и као дан када су се у западној Херцеговини састала двојица српских предсједника…  Ту бих ипак убројао и оног трећег, предсједника Филипа Вујановића, иако се он отима од српског имена ко мрављиво шиљеже од свога стада. Какав је да је, Црна Гора  још има оних 30%  „заврнутих“ што носе заврату са четири „С“. Кажу ми, не мисле је прекрајати и латиничити.

Дакле, три српска председника насред бијелог мостарског дуњалука. Голема је то ствар у овај несретни вакат, препун српских диоба, тракторских сеоба и европских гнусоба. Али, не мирују врази у латинској души! Знали су латини како ће власима бирати дан за теферича. Уљудно им испословаше онај најмилији у њиховој тисућљетној повјесници!

Веле, ако ћемо их сабирати, хајде Госпе ти нек` то буде ко и прије кад смо их сабирали!

Но, види ти молим те лијепо, ниједан од ове двојице што не бјеже од српског звања (кано „мрављиви“ Филип), не сјетише се мостарским прочелницима  поменути велике разлоге који нас доводе и обавезују на тај свечани дан!

А имала су се господа  кога и чега присјетити, бар у Мостару!
Јест` да мањка 30 тисућа Срба, али има их још пар стотина.

Аве Маријо!

У том Мостару  своју православну митру бјеше уздигао Свети Петар Зимоњић, најмилији херцеговачки владика послије Светог Василија. Баш од тог 10. травња  морао је заборавити писати ћирилицом и сметнути сваки помен српског имена.

А када је, војводски стамено то одбио, лаконски се правдајући усташком повјеренику за Босну, велечасном дон Божидару Бралу, да се Ћирилово писмо не да укинути за 24 часа, живом су му језик одрезали и очи убрали над јамом у Велебиту.

Могли су се председници потомака преживјелих десето-травањских Срба присјетити и младог Гаврила Принципа. Обојица му бијаху на откривењу споменика од метар и жилет у Београду, који га и таквог стидљиво прикрива. Но, у Херцеговини је Гаврилова рана непреболна.

Крајем априла ове године, навршава се вијек од његове мученичке кончине у мемли и ланцима Терезина.  И у гробу су му ране изнова процуриле од болова за братом Ником.

Др Никола Принцип, млађи брат Гаврила Принципа, свршени студент медицине у Грацу, био је љекар у Херцеговини у вријеме троједне Краљевине. Љекарску праксу имао је у Чапљини, гдје га хрватске усташе и заклаше убрзо након 10. травња. Хрвати су у сеиру препричавали да су га полагано клали, а подуго сватовски попјевали:

„Ој хрватски  храбри сине, смјело крочи преко Дрине!
Освећена крв још није Фердинанда и Софије!„

Када се оба председника већ заклињу у Видовдан, могли су се мушки отмено састати на Видовом пољу у Херцеговини, које послије тог 10. травња изгуби српски вид, а у росну траву прими српску крв и стрв. Из столачке Саборне цркве Светог Спаса тада је одведен парох Душан Благоје и са цијелим столачким црквеним хором  стрмоглављен у јаму Јагодњачу на Ржаном Долу. Од 10. травња јаме су најбројнији херцеговачки православни манастири.

За вријеме док су српски председници на Мостарском  велесајму свечано отварали Међународни сајам привреде, недалеко од Мостара, у катедрали Госпиног Узнесења на Широком Бријегу, служена је заупокојена миса за усташког поглавника Анта Павелића.

Новинари из муслиманског Сарајева преносе (https://www.radiosarajevo.ba/vijesti/bosna-i-hercegovina/u-sirokom-brijegu-sluzena-misa-za-antu-pavelica/296538) да је послат званичан упит гвардијану самостана, са чуђењем како је све то могуће?! Питали су га зар се тиме не слави злочинац и његово крваво злодјело?!

А фратар са Широког Бријега одговорио им је у духу екуменизма – да се заупокојена миса може служити за било кога, па чак и за Дражу Михајловића и Јосипа Броза Тита, ако то вјерник уплати у папску касу. Римска црква за душе моли, а не суди њиховим (не)дјелима!

ФОТО: ЕПАРХИЈА ЗХИП

Иначе, фратри из мостарског самостана Свети Петар и Павао и ове године поломише прва васкршња јаја пред кивотом, у гробу намученог Леонтија Радуловића, у Старој православној цркви у Мостару.  Веле, љубав их Кристова обузима!

И ова наша двојица председавајућих  никако да се призову 10. травња  иако је званична сајамска порука била пред њиховим очима – „Јесмо ли спремни?„.

Како ли су могли превидјети да су хрватске усташе још 8. травња 1941. године испред загребачког одвјетника Пава Цанког у Чапљини клицали и сложно поручивали хрватском пуку: „Спремни смо, спремни! Сад или никад! За Госпу и Поглавника!“

Чапљина се и данас поноси да је прије Загреба огласила неовисност хрватске државе. И заиста, били су спремни!  Што је било јама, ножа и маља све је употријебљено.
Па коме је онда намијењена ова нова сајамска позивница?
Нема коме већ преживјелим Србима са ножа и крижа!
Јесмо ли спремни продати памћење на 10. травањ?!
Јесмо ли спремни заборавити митове, српске мантре и празне флоскуле о усташкој НДХ-а, зарад Кристове љубави која нас све обузима?!
Јесмо ли спремни крочити у заједничку „еуропску реалност„, остављајући бескорисна сјећања од којих се не може живјети, али која се могу красно уновчити?!

Горан Лучић

* Текстови објављени у рубрици СЛОБОДАН СТАВ представљају лични став аутора