• Кнез нема куда, пристаде. А имао је, вели предање, седам синова.

Са њима у дому живјела је и његова снаха Ружа, удовица покојног брата, са својим јединцом, сином Радом, дјечаком од 7-8 година.

Није хтјела да се преуда, па се савила око свог јединца, своје једине утјехе и наде. И кнез не одоље својим слабостима, па Турцима на поклон обећа баш њега, свог синовца Рада.

Док су се око огњишта водили овакви разговори, удовица Ружа шћућурена негдје иза врата,, чу за несрећу коју јој спрема дјевер, па брже у завежљај спреми нешто хране и одјеће,а кад Турци и укућани заспаше пробуди свог дјечака и побјеже са њим из села.

Лутала она брдима и селима прегазила са сином Бијелу Рудину, Крстаче и Шобадине и кренула према планини Видуши, јер тамо увјек има хајдука, једине заштите од неправде и зулума.

Стигли су у село Мириловићи.

Притисла жега и суша, нигдје извора, нигдје капи воде ни за лијека.

А доље, у долини модри се ријека, зелене се ливаде и пашњаци .

“ То је Чепелица“ објасни мајка сину.

“Жедан сам, јауче дијете, не могу даље“

И Ружа промјени ранију одлуку.

Спустиће се у Чепелицу и ту се негдје скривати, а одатле, ако запријети опасност, бјежати даље, прегазити негдје ријеку Чепелицу и Требишњицу, бјежати пут Грахова и Црне Горе, бјежати, бјежати до бескраја, само спасити своје јединче.

Потјера, сртеж

Но, турска потјера их стиже баш у Чепелици. Оте мајци сина Рада, посадише га на коња испред јаничарског аге и чврсто везаше за седло на царском друму преко Чепелице, Торича и Билеће, право у Пријевор, а одатле са осталим дјечацима преко Бијеле Рудине, Корита, Гацка и Чемерна, ка Фочи и даље према Цариграду.

Плакала је и запомагала мајка Ружа, молила и преклињала, грдила и проклињала, и немилосрдне Турке, и цара у Стамболу и дјевера у Пријевору.Но све узалуд, помоћи и спаса ниодкуд. Пристајала је избрзумљена и несрећна за караваном све до планинског превоја Чемерно, тамо између планина Волујка и Зеленгоре.

Наставиће се…