Човјек може да бира пријатеља,
дјевојку, друга, али не може
завичај и мајку, и тој љубави 
невјерство је непознато.

Билећко језеро са преко тридесет квадратних километара површине као ала се наднијело над некадашња имања, куће, цркве, млинове, гробља као и многа неистражена археолошка насеља и притишће као мòра све оне који су доживјели чари родног краја и умилне ријеке.Још увјек се у приобалним селима понекад чује пјесма:

Неста пруге, жељезнице
И ријеке Требишњице.

Мируше,Заријечје и околна села уз ријеку остали су неистражени, а језеро је једноставно прогутало овдашњи живот. Осим што је покрило многе неистражене шпиље, стара римска насеља, као и римски пут који је водио до Цавтата, многима је, фигуративно речено, “остало срце на дну језера”.
И нису само потопљени вриједни археолошки споменици, потопљене су и наде да ће се Требишњица, та најдужа свјетска понорница, поново вратити у своје корито, да оживе луке и врбаци, воденице, бостан и обарак, студенац и Приспа, да се стругач и пастрмка праћакају у бисерном њеном току.

Сваком оном који је доживио чари ове љепотице чежња за њом остаје вјечна

Осим љепоте Требишњица је позната и по својим ћудима. Није била толико брза колико је на мјестима била опасна због подземних шпиља гдје се стварао вир, посебно на изворишту Око и у Двогрлама на Студенцу. Рачвајући се од Обарка ријека је низводно направила острво Бостан до кога се могло доћи лијевом страном пливајући а с десне дубоким газом. Ту је већ била погодна за купање, а вишегодишње врбе уз саму обалу мамиле су храбрије за скокове у воду. Бостан је био травнато острвце, стотињак квадрата дугуљастог облика, погодно за дневни боравак купача.. С обје стране њеног тока простирале су се луке и пашњаци, а с десне стране били су извори. Најљепши и посљедњи с те стране био је Студенац у Двогрлама. Живахан као неукротиви вранац кад се разигра пољаном избијао је испод камене стијене обрасле зеленишем. Преко њега пут је водио према Приспи и Колањевићима излазећи на Мирушко гробље гдје се ријека могла прегазити. А он бистар и хладан, кад га пијеш да ти језик од хладноће одрвени. Излетници су у њему хладили пиће, карпузу и пипун. Био је толико широк и плитак да се није могао прескочити, морало се загазити. Тако они који би изабрали лијеву, такозвану Мирушку страну, морали би препливати на десну обалу да би се напили изворске воде.

Град је имао душу а срце је била Требишњица

Човјек може да бира пријатеља, дјевојку, друга, али не може завичај и мајку, и тој љубави невјерство је непознато. А љубав према завичају за мене је љубав према Требишњици и њеном прелијепом мистериозном току. Сваког оног ко је доживио чари ове љепотице чежња за њом никад га неће напустити. За њу су везане многе приче и сјећања па и онда када почетком љета испод Кулетине пресахне и повуче се као уморна вучица.

Требишњици одбројани дани – љепотица непосредно пред велики потоп.

Знала је хладним дахом да дочека зору и умије прољетна јутра. Вјечита је била борба човјека с њом, поготову с јесени и прољећа када се разбјесни громогласном хуком сребрнобјеличастих слапова што су настајали на малој брани и несигурном мосту крај Јефтових и Гаврилових млина, кад почне да окреће воденички камен, потопи луке, литице и пећине, нарочито када се снијег на планинама топи и када данима кише не престају. А љети низводно од Ока и Обарка жубори тихим током, да је златни сунчеви зраци милују и испијају, да се играју у њеним врбацима. Тако осунчана и прозирна мамила је купаче да се сједине с њом. Носила је она и муку и радост. Иако је губила ток и претварала се у највећу понорницу на свијету, није губила своју снагу и моћ. Учинила је да и људи поред ње буду издржљиви, пуни духа, хумора и шале, идеја и маште, весели и спремни на шалу и причу. Понекад је, међутим, знала да нанесе бол и патњу. Готово да није било љета а да не однесе понеки живот. Поготову је била опасна за непливаче и војнике. Притиснути љетном жегом и омором, кад се камен упали, војници су слободне часове проводили на њеним обалама. За ознојене купаче били су кобни нагли уласци у хладну воду. У животу тадашње Билеће била је важнија од главне улице. Град је имао душу, али срце је била Требишњица, ријека мог одбјеглог дјетињства. Њена прича остала је недовршена. А кад бих само још једном доживио да видим непрегледна јата пастрмке и стругача како на сунчаним зрацима разигравају њен лагани ход, чини ми се да би то било моје и њено поновно рађање.

Сушне године биле су најтеже

Сваког онога ко је доживио чари ове љепотице чежња за њом никад га неће напустити. Пошто сам један од тих завичајаца, и овог пута ћу да оставим упечатљиво сјећање на умилну ријеку која је наизглед мировала као огледало, а неуморно је кривудала кроз питоме луке и пашњаке.
Тих неколико сушних година биле су најтеже. Сунце у зениту жеже ли, жеже, наговјештавајући још један врео дан. Киша овдје није пала већ два мјесеца. По читав дан људи из околних села и приградских насеља смјењују се на извору Требишњице точећи воду у дрвена бурила. Најгоре је било с напајањем стоке. Многи старији људи говорили су да овакву сушу не памте. То је већ трећа узастопна година како је суша у цијелој земљи узела сав род. Биле су то педесете године прошлог вијека када је народ стисло са свих страна. Жеђ смо захваљујући њој лакше подносили, али глад тешко. Све је на тачкице и бонове. Њих у изобиљу, а робе све мање. Следовање једном мјесечно. Још су увелико присутне тешке посљедице Другог свјетског. Сиротиња на све стране. Удба хапси информбировце. Власт најавила оснивасње земљорадничких задруга, народ поново испрепадан. Америка запријетила блокадом. Новине пишу на насловним страницама како Светозар Вукмановић Темпо, високи југословенски функционер, преговара у Америци за помоћ у храни да би се ублажиле посљедице суше и неродних година, и пошто није пристао на уцјене, поручује своме народу у земљи да се припреми за гладовање. Вријеме чекања. Ко ће да попусти? Биле суи то године у којима смо живили за будућност и дочекали је.
Ријеку, Централу, млинара и воденицу прогутало је Билећко језеро. У њеним сломљеним крилима сачуване су многе људске тајне, а на уснулим обалама испјеване руковети љубавних пјесама, изговорене многе клетве и заклетве. За многе је Требишњица била посљедња нада слободе. Њени врбаци су у најтежим ратним данима скривали многа писма и поруке људи лишених слободе како да поново стигну до својих најмилијих. Пјесници су је опјевали, сликари овјековјечили на својим платнима, фотографи на разгледницама. Најљепше стихове и мелодију посветио јој је Живко Јањић у пјесми “Требишњица”:

Сјећам се, ри јеко мила,
свих твојих извора,
док су ти љета била
препуна хирова.

Зашто у поноре тамне
љепоту тад ниси крила,
зашто си обале своје
језеру поклонила?

Билећко језеро – потопљена нада да ће Требишњица поновно да се врати у своје корито.

Све што је с њом било лијепо и даље живи у мени, јер Требишњица ми је пунила душу, гасила жеђ, будила наду за љепотом живљења. Жеђ и сјећање на оне давне дане њеног богатства и зачуђујуће њене моћи не могу се утолити. И данас у мени одзвања мелодична серенада “Мјесечев сјај” у Двогрлама на отвореној позорници, смјештеној између природних кулиса, брда и пећина те блиставе и уснуле љепотице. Неко је негдје за њу рекао: Била је истински и моћни владар над свим крашким ријекама.