• До прије коју годину, да бисте дошли у Вуковије, морали сте се намјерно запутити и ићи добра два сата хода, газећи оштри херцеговачки камен, и испред себе рукама размицати жилаве јасенове и грабове кукрице.

Прошле године Господ се смилова на преостало благочестиво, богуприступачно и вјерно становништво Вуковија, па наговори власт, те им направи пут. Лијеп, широк, асфалтни, са двије коловозне траке којим сада тутње тешки камиони и експлоатишу оближња природна богатства.

Одмах по изградњи пута Вуковије добише продавницу која  уједно постаде и кафана.  Чувени бизнисмен Мркша својим истанчаним осјећајем за бизнис „намириса“ брзу и лаку зараду и, у згради некадашње школе, која се због напуштености сама рушила, отвори самосталну трговачку радњу.

Ових дана, с намјером да напишем репортажу о томе некада великом и по обронцима моћне планине разуђеном селу, које је својевремено било „хајдучка мајка“ и уточиште прогнаним и избјеглим невољницима који су тражили глави спаса, нађох се испред Мркшине продавнице. Одмах изнад врата уочих велику лимену таблу на којој је „машински“ исписано латиничним словима: STR „VUKOVIJE“ prodavnica mješovite robe.

Је ли могуће да и овдје у Вуковијама гдје, поуздано знам, од преосталог становништва нико нити чита, нити пише латиницу мора бити латинични наптпис, помислих и уђох у пријатну хладовину новоотворене продавнице. Газда Мркша љубазно ме дочека и одмах понуди флашом хладног пива.

Сједећи на трговачком банку и у сласт испијајући пиво примијетих на централном рафу други велики, „машински“ исписан, ћирилични натпис: НЕМА ВЕРЕСИЈЕ.

– Шта је ово, газда, знатижељно упитах, вани латиница а унутра ћирилица? Је ли то ради братства и јединства или због нечега другог?

-Види, полако ми поче објашњавати новопечени бизнисмен, вани је табла латинична јер неко може овуда проћи ко не зна читати ћирилицу, а има жељу да сврати код мене на пиву. Ставио сам латиничну таблу ради њих, да их намамим да нешто код мене пазаре. Зауварко ми је било шта, овдје је мали промет. А унутра сам ставио ћириличну таблу ради ових домаћих који знају читати ћирилицу и који хоће да узму на вересију. Ови што знају само латиницу, то су пролазне муштерије, углавном понеки возач или случајни државни службеник који понекад дође у некакву контролу радилишта, они не траже вересије него одмах плаћају кешом.

– Ако је већ тако, зашто ниси вани ставио и ћирилични натпис, упитах га, збуњен претходним одговором.

– А што би се џаба трошио и поред једног натписа фирме стављао исти такав ћирилични натпис када сви знамо да они који знају читати ћирилицу знају добро или можда још боље читати латиницу? Ако не знају читати, не требају ни читати, знају да им је овдје продавница, та нијесу луди.

– Па, реци ми, пазари ли се што?

-Ха, газда слеже раменима и направи тужан израз лица који нагони саговорника да му удијели који динар милостиње, ови домаћи пазаре понешто, а ови странци ништа. Истина, понекад наврате, купе смоки или тако нешто ситно, понудим их пивом, а они ми кажу да не пију јер им вјера не дозвољава. Но, у Бога се уздам да ћу с њима разрадити посао. Послије свињокоља донијећу овдје мало чварака и сланине, па када се тога наједу морају попити пиву. Морају то несучим залит, нема те вјере која ће тада забранит пиву.

– Болан, Мркша, чудећи се његовом незнању гласно се насмијах и кроз смијех завапих, њима вјера не дозвољава да једу свињетину нити да пију алкохол.

– Дај бога ти немој ме зај…..т, зар и такве вјере постоје које забрањују пиву и сланину? Паметан си и учен човјек, па ми то лијепо објасни.

-Да ти право кажем, газда Мркша, све нације и све вјере на свијету цијеним и поштујем, а да бих то могао истински и у потпуности спровести у дјело првенствено морам поштовати и цијенити мој народ, моју вјеру, мој језик и моје писмо. Ако не познајеш свој народ и своју вјеру, како ћеш онда познавати туђи народ и туђу вјеру?

Постојали су стари Срби који су због тешких ропских прилика били приморани да једну вјеру испољавају вани, а другу унутра.

Ван куће су се претварали да вјерују у оно у шта вјерује њихов окупатор и поробљивач да би лакше зарадили коју пару и лакше преживјели тешка времена, а у кући су, кријући, славили славу и Божић да би убиједили домаћу чељад да се ништа није промијенило. Када је дошао крај ропству и окупацији, они или њихови потомци углавном су остали на оној вањској страни гдје се лакше зарађује пара. Тако кроз вијекове, улизујући се једном или другом окупатору, тражећи лакши живот и бољу зараду, много је мога народа остало ван куће.

У Вуковијама је донедавно живјело много нашег народа који је са поносом истицао да се ћирилицом пише од Вуковија до Владивостока.

Нису тачно ни знали гдје је Владивосток, али су знали да је тамо негдје далеко, далеко на истоку одакле сунце изграња.

Чували су вјеру, језик и писмо, иако их је окупатор и они који њему служе називао задртим и заосталим народом. Ко не цијени и не поштује свој народ, своју вјеру, свој језик и своје писмо, не може цијенити ни поштовати друге народе и њихову културу. Ако ради супротно па се, у знак наводне пажње и љубави према другом народу, првенствено служи језиком и писмом тога народа, знај да је то лажна, улизивачка или, што би наш прости свијет рекао, подрепашка љубав.

Да бих разбио монотонију монолога, који је Мркша слушао климајући главом, испричах му онај наш познати херцеговачки виц када је ђед прегонио козе преко пута у моменту када је налетио неки странац и „бијесним“ аутом му погазио неколико коза.

Странац, савршен и одговоран,  није имао времена за чекање, јер је вријеме новац, понуди ђеду да му одмах надомири штету и плати козе.

Ђед пристаде, а странац извади велики свежањ америчких долара.

„Ја те паре нећу!“, успротиви се ђед.

„Зашто нећеш?“, зачуди се странац.

„Нећу! То су стране паре. Ја хоћу да ми платиш нашим парама.“

„ Ма ове су паре важеће свугдје у свијету“, убјеђује га странац.

„ Ма нека су оне важеће, ја их нећу! За мене важе само наше паре.“

„Ти си ђеде заостао!“, подвикну му видно изнервиран странац.

„Ама да ја нијесам иза коза заосто ти би и мене погазио! Слава Богу кад сам заосто, зато сам жив.“

Скиде ђед капу, окрену се у исток и прекрсти се.

Испили смо још по ладно пиво, чекајући у „засједи“ странце које ће намамити рекламна табла, али их није било. Остаде газда Мркша сам у продавници мјешовите робе. Вјерујем да је и сад тамо, ако га нису појели вуци који знају у ове зимске дане у чопорима да пролазе и завијају кроз Вуковије.

Враћајући се, опет сам размишљао (увијек човјек мора да размишља) и чудио се чуду невиђеном. Нисам се чудио појединим интернет порталима који су због, наводно, „пуне и оптерећене меморије“ скинули ћирилицу са својих страница, већ сам се чудио онима који те портале читају.

Ако сам имао демократско право да изаберем писмо и језик који ја хоћу, онда не знам откуд некоме право да ми укине основно људско право у ери врхунског технолошког развоја, у којој и дијете у вртићу зна да такво оправдање није тачно ни реално. Нисам се више чудио оним Србима који су продали вјеру за вечеру (вечера је ипак нешто), већ сам се чудио оним Србима који су продали вјеру за пиво или, још горе –  за смоки.

Боро Граховац