Значајно је поменути да се класичном саставу српскословенске азбуке прикључују и слова [ћ] (за сугласнике ћ и ђ) и [џ], која означавају штокавске гласове. Не треба заборавити да Срби од друге половине XVIII века знају и за руску грађанску ћирилицу, намењену световним текстовима.
У другој половини XVIII века, у складу са захтевима новог времена, са епохом просвећености која се приближавала, неразумљивост рускословенског и руског, посебно у текстовима са световном садржином, условила је настанак славеносрпског језика (мешавине рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског народног језика). Са употребом славеносрпског језика у последњим деценијама XVIII века осећала се све више потреба прилагођавања ћирилице особинама српског језика.
Врхунац поступака у вези са правописном реформом везан је за књижевника Саву Мркаља (Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Будим 1810). Мркаљ је у овој својој књижици насупрот дотадашњим покушајима извршио свеобухватну реформу ћирилице намењену српском књижевном језику на народној основи.
Анализирајући слово по слово, Мркаљ је нека задржао, а нека предвидео само за одређену употребу. Непотребна слова је избацио. На тај начин добијена, његова реформисана азбука изгледала је овако: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О слову и гласу џ Мркаљ се није изјаснио.
Мркаљева ћирилица или „мркаљица” могла се одмах примењивати јер је Мркаљ у својој реформи тражио решења у оквиру постојећег словног фонда. На тај начин штампарије нису морале резати посебна слова, што је ову ћирилицу чинило лако применљивом. Овде, свакако, треба поменути да је у Мркаљ преуредио ондашњу црквену ћирилицу, што је резултирало директним отпором цркве, али и световних власти према реформи.
Четири године после Мркаљеве књижице појавио се Вук Караџић са својом Писменицом сербскога ïезика (Беч, 1814). Вук је заправо у Писменици пошао од Мркаљеве реформе, коју је високо ценио, с тенденцијом да оствари принцип један глас (фонема) = један знак. Тако је за консонанте љ, њ, ћ, ђ Мркаљеве диграме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по један знак. Уместо диграма Вук је увео знаке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спојено у једно слово) за сугласник ђ.
Вук Караџић је у својој реформи пошао од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова, и то: [љ], [њ], [ћ] (раније у Писменици 1814), [ђ] (створеног модификацијом слова [ћ] по нацрту добијеном од Лукијана Мушицког, [џ] и [ј] (преузео из латинице). На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас (фонема) = једно слово.
Вукову реформисану ћирилицу јавност је усвајала постепено. Званично је призната и прихваћена у Србији тек 1868. године.
Како се из овог прегледа развоја српске ћирилице види, у историјском ходу времена српски црквени и књижевни језик мењао се. У њему је, заправо, записана сва историја српског народа. Са његовом судбином је уско повезана и судбина његових старословенских писама глагољице и ћирилице, а у последњем веку и латинице. Јер оно што језик памти, писмо чува. У вртлогу балканске историје судбина српског народа може стати у две речи: сеобе и деобе. Најстарија подела по вери између Срба и Хрвата, а и по религији (XV век) каснијих муслимана (данас Бошњака) стоји као симбол, нажалост, данас протумачен као симбол раздвајања.
Међутим, треба имати у виду, да постоји нешто много јаче и узајамније међу овим културама. Свеће су нам различите – али нам је светлост иста.
Али има једна огромна мана у српску ћирилицу, а то је тотални фиаско који урушава изглед и дизајна целог писма, а то је нешто што не може да се опрости, избацивањем ћирилично слово „Й-й“, а узврат убацивање је латиничко слово „Ј-ј“, без икакве потребе, без икаквог разлога, само ради тога сто су тако звани реформатори веровали у небулозне приче о „Југославизам“ и уједињење свих јужних Словена, која сенилност и наивност, а боље речено и културолошки злочин. То је такав одвратан чин, таква врста ароганције, такав покушај католизације Срба, да ради тога, српска ћирилица је промашај. Време је да једном заувек избацимо слово „Ј-“ који предсетавља малтене злочин против српског народа, јел се радило о покушају асимилзације и покушај да Срби забораве на своју културу и баштину.
Tакође није уопште било потребно избаците „Ю-ю – ЈУ-ју“ / Я-я – ЈА-ја“ / „Ё-ё – ЈО-Јо“. Као што није било потребно створити „Љ и Њ“, ово је могло остати на „Л+Ь и на Н+Ь“.
Наравно моралo је да се спроводи реформа, али на логичан начин и наравно не против српске традиције и културе.
Не може ли бити одвратније ово латиничко слово „Ј-ј“ но што већ јесте. Можете ви расправљати, али ово је хибридна чудна ћирилица која је смишљена за други циљ но као реформа српског језика.
Само људи који су наивни и помало сенилни, а можда и који имају проблемима са видом, могу уживати уз вукову српску ћирлицу, ја ни мало не уживам, него жалим јел сваки дан видим уништење српске културе и српско писмо.
A Сада погледајте како би изгледала српска ћирилица, да барем је сачувано ћирилично слово „Й-й“. Ако смо спровели реоформу, онда барем да је спроведан на логичан начин, барем тај минимум. Овај пример ми је пуно лепши, јако логичан, не нарушава изглед целе ћирилице и наравно не нарушава српску традицију и културу а и веру. Што се тиче мене, давно не користим латиничко слово „Ј-ј“ када пишем ћирилицом, наравно у приватној сфери.
Пример :
„… Чувайте, чедо мойе мило, йезик као земљу. Рийеч се може изгубити као
град, као земља, као душа. А шта йе народ изгуби ли йезик, земљу, душу?
Не узимайте туђу рийеч у свойа уста. Узмеш ли туђу рийеч, знай да йе
ниси освойио, него си себе потуђио. Боље ти йе изгубити найвећи и
найтврђи град свойе земље, него наймању и найнензнатнийу рийеч свога
йезика.
Земље и државе не освайайу се само мачевима него и йезицима. Знай да те
йе непријатељ онолико освойио и покорио колико ти йе рийечи потрао и
свойих потурио.
Народ койи изгуби свойе рийечи престайе бити народ.
Постойи, чедо мойе, болест койа напада йезик као зараза тийело. Памтим
йа такве заразе и морийе йезика. Бива то найчешће на рубовима народа,
на додирима йедног народа са другим, тамо гдйе се йезик йедног народа
таре о йезик другог народа….“