Аћим Тодоровић је признти српски књижевник, који живи и ствара у Власеници.О његовом раду говоре бројне књижевне награде, као и остварења у поезији и прози, а овај пут имали смо прилику разговарати са њим, о његовим романима, збиркама поезије, као и чути његово мишљење о стању у ком се књижевност налази данас.

У последње вријеме, познати сте читалачкој публици као аутор романа „Јаук гробне тишине“.Како је настао тај роман, и шта је оно што га издваја од осталих ваших дјела?

Роман  „Јаук гробне тишине“ је настао на истинитим догађајима који су се десили на просторима Јавор планине, Романије, али и шире у судбоносним годинама Првог свјетског рата. Све несреће и страдалништва које су задесиле српске житеље на овим просторима су слабо или никако описане, а моји преци су, такође пострадали као и војници-добровољци на страни српске војске али су се десиле и цивилне жртве. Четири, пунољетна сина Нестора и Стане Тодоровић (мога прадједа и прабаке) од укупно шест колико су их имали, отишли су у Велики рат и пстрадали, али и јединица-кћерка Марта била је жртва тог зловремена. То је довољна и лична инспирација, осим оне историјске и заједничке која ме водила као припадника српског народа да забиљежим ове историјске чињенице.

Мој роман „Људи вучије крви“  је такође епски роман са тематиком Другог свјетског рата и братоубилачким сукобима, али и пострадања од усташких и окупаторских војних формација на истим просторима.

Читаоци сами пресуђују који је роман квалитетнији по њиховом  укусу, а ја сам то не бих могао да кажем, осим што је роман „Јаук гробне тишине“ доживио више промоција по Србији и Републици Српској, а био је и у најужем кругу романа за награду „Књига године у Републици Српској за 2017. годину“.

У роману се, ако се не варам, помиње Билећа, и презиме Милинићи?Каква је ваша веза са Херцеговином?

У једном дијелу романа“Јаук гробне тишине“ мој прадјед Нестор Тодоровић окупио је своју породицу уз огњиште и пренио им усмену историју родослова братства Тодоровића коју је он насљедио од својих предака.

Наиме, Тодоровићи у село Жеравице на Романију стигли из Херцеговине, село Добрељ код Гацка, а Нестор је предањем ишао и даље и својој дјеци испричао како се фамилија селила кроз вијекове од првог претка Бранила Кастриотића (који је живио у Кастроји и преминуо 1368. године, а предак је великог српског јунака Ђурађа Кастриотића или Скендербега) па до Црне Горе-Марка Миљанова Дрекаловића и Херцеговине. Са Вилуса гдје су некада живјели и презивали се Булајићи, отишао је кнез Милина у Подосоје код Билеће и по њему се данас тамо презивају Милинићи. Тодор је дошао у Добрељ и тамо су се почели презивати Тодоровићи, а предак који је стигао у Жеравице, унук тог Тодора из Добреља звао се, такође Тодор, и задржано је презиме до данашњих дана. Заједничка нам је свима крсна слава Свети Никола. По томе сам ја близак са Херцеговином и Добрељем, у које сам лично ишао да све чињенице посложим, и унесем у моју монографију коју сам написао „Родослов братства Тодоровића из села Жеравице“ (2014). године.

 Који поводом сте овај пут у Билећи?

У Билећи сам данас поводом промоције књиге „Он ме воли ћирилицом“ пјесникиње Здравке Бабић, а гдје сам ја био рецензент.  Вечерас ће ми бити задовољство да говорим о стиховима наднадарене поетесе, али и да као специјални гост говорим и своју поезију.

Ви пишете и поезију.Објавили сте збирке пјесама Замах над животом, На многаја љета…Ваше пјесме су претежно родољубиве тематике, ипак, да ли сте као аутор више склони поезији или прози?

Ја сам до сада објавио три збирке поезије „ Замах над животом“, „На многаја љета“ и збирку „На усни кап меда“.  Моја поезија је разноврсна и ја стварам са жељом да сам свестран у идеји и стваралаштву као и сам смисао живота. Прва збирка је чисто родољубље, друга је лирски трептај моје душе у завичајним љепотама романијских предјела, а трећа „ На усни кап меда“ је љубавна поезија. Ускоро ће бити објављена збирка поезије на којој тренутно радим са ореолом духовног прозрачења.

Ја сам рођен са даром, од Господа, да пишем и стварам, да точим капи благословеног нектара у душе честитољубивих и благословених људи. Ја нисам човјек који бира, који се може одлучити за једно или друго. Човјек сам чија је мисија свестрана и јасна „по промисли Божијој“ и проза и поезија, као двије руке на једном тијелу.

Нажалост, иако смо у 21. вијеку, вијеку технологије и развоја, и имамо многе могућности, све више је људи који пишу поезију, па долазимо  до неког сукоба квантитета и квалитета.Какав је ваш став, као књижевника о томе?

Ко жели да схвати, тај схвата и разумије данашње стање. Цјелокупно друштво је посрнуло, пало. Ерозија је захватила све сегменте живота и на површину испливала сва „нечист и рђа“. Ништа није боље ни у области културе и књижевности. Мало, или готово нимало се не улаже у овај вид културе и захваљујући само ентузијазму појединаца и оним којима је Бог дао дар да то чине без задршке, ово опстаје.

Народ који баци своју културу и књижевност пред вукове, остаће неписмен и необавјештен које, шта је и одакле је, а то јесте циљ оних који се годинама залажу да униште српско биће у свој својој најчистијој и логосности.

Трагедија је да се данас питају људи слабих или никаквих квалитета, да се „фрљакају животима“ умјетника и „грудвају мозговима“ писаца.

У најезди „самозваних“ писаца и пјесника, а у спрези са неодговорном политиком правим књижевницима су врата затворена. Дуго ће стајати и чекати или ископнити у чекању и тек кад „оду и нестану у дашку вјетра“, неко ће некада наићи на њихове трагове и тада рећи „били су и постојали као велики“! А они ситни, који су им врата затварали, е, они се неће ни помињати, никада у било којој честици позитивних атома сјећања.

Као по правилу „по одласку“ велики постају велики!

Члан сте Удружења књижевника Републике Србије, као и Републике Српске.Добитник сте бројних награда и признања широм региона.Колико Вам значе та признања и то што је Ваш рад препознатљив?

Члан сам наведених Удружења и наравно да ми је драго због тога, и да је среће то би заиста била дивна ствар за самог члана, али и друштво у којем живи и ствара. То је садисфакција за сав труд који је уложен и који је годинама био водиља позитивних мисли. Признања су ниска радовања на оно што човјек оствари у свом раду, али и оно што други препознају да вриједи код књижевника, тако да је радост увијек радост и сваком човјеку значи.

Председник сте Књи­жев­ног клу­ба „Лу­ча“ са се­ди­штем у Вла­се­ни­ци и осни­вач дво­днев­них ме­ђу­на­род­них „Пе­тров­дан­ских књи­жев­них су­сре­та“.Колико је било тешко све организовати, и подићи сусрете на ниво који имају данас?

Некада сам имао подршку људи који су знали вриједности препознати, Направио сам Књижевни клуб „Луча“ регионалног карактера и основао дводневне „Петровданске књижевне сусрете“ који су преко педесет писаца окупљали, и манифестацију дизали на размјере високих стандарда, на којим су нам могла позавидјети Удружења књижевника и Републике Српске и Србије. Седам година смо то радили и све је прешло у традицију. Многи познати писци и књижевници су били наши гости и радовали се тим сусретима, доносили ново, али и узимали сву љепоту нашег рада и препознавања. Власеница је била препознатљива по сусретима и то јој је била лична карта у свијету културе.

На жалост нашу, и свих оних који знају шта то значи, дошли су неки нови људи на позиције власти који су мање прочитали књига него што сам ја написао и све погазили. Није то много ни опасно ако узмемо у обзир све што сам рекао у претходним питањима, али је опасно што за њих не постоји просвјетљење и трачак наде . Остаје нам једино да кажемо чиста срца „Опрости им Господе не знају шта чине!“

Приредили сте доста коауторских књига и зборника, били сте рецезент многим колегама.Колико имате улоге у афирмацији младих писаца и шта је оно што би сте им поручили?

Тачно је да сам написао доста рецензија и у свакој објективно и реално рекао своје мишљење о стваралаштву аутора. Многе сам одбио јер њихово писање не заслужује моје мишљење, други неки од њих су ми постали непријатељи послије тих рецензија, није им одговарао мој поглед на све, а они прави су то прихватили како јесте и захвални су.

Младима сам увијек помагао и препоручивао „полако се пењите степенац по степенац горе! Нема прескакања, нема умишљености и гордости. Само смјерност, ради и градација на таленат који имате може вас испунити оним за чим жудите. Учите, и учите да би учили!“

Кажу да су за једног писца најтежи моменти борба „пера и бијелог папира“.У вашем случају, шта је пресудно да би настала једна пјесма, или роман, таленат или ипак рад?

Пресудно је да имате таленат, то је као карта за филм у биоскопу, па онда да то надограђујете, да учите, да читате и да слушате учене људе који вам могу помоћи. То је као да сагледате филм. Након тога морате и памтити шта се тамо дешавало, која радња је била да би знали све препричати. Ако имате таленат, а не дограђујете га и не учите (имате карту за биоскоп, а не уђете да сагледате и запамтите исти) онда ни у једном случају нисте и нећете успјети.

Пресудно је да разумијете универзум који вама влада, космос, природу и сву логосност постојаности. Ако сте предодређени да будете „неко“ та особина и дар су усађени у вас. Настојте се смјерношћу, ослушкивањем и без безобразлука дићи…можда настане добра пјесма, или роман. Потребан је спој поменутог!

Да ли можемо до краја ове године очекивати неки нови наслов из вашег пера, и шта бисте поручили читаоцима?

Већ сам напоменуо да сам у овој години објавио збирку љубавне поезије „ На усни кап меда“ (крајем маја, 2017) године. Мислим да је то за ову текућу годину, али зато са почетком сљедеће биће нова остварења.

Моја порука за крај би била: Будите добри људи! Узимајте колико вам је потребни и дајите колико можете да и други буду срећни! Будите учени и учите, чувајте себе и своју постојаност-само тако знаћете да сте са Божијом промисли рођени!

Извор:Слободна Херцеговина

Дајана Алексић