• Требињска, Љубињска, Билећка, Невесињска, Фочанска, Столачка, Мостарска, Захумска, Херцеговачка, Шантићева, Дучићева, Војводе Влатка Вуковића, Луке Ћеловића, Риста Вукановића, Пера Слијепчевића, од скоро и Мома Капора…

Београд укрштају улице чија имена одају почаст Херцеговини и њеним градовима, њеним пјесницима, сликарима, научницима, добротворима и славе свевремену оданост њеног народа српској отаџбини и нашим идеалима.
Нескромно сматрам да би се можда и један трг у Београду могао назвати Херцеговина, и да га украси бар десет попрсја херцеговачких пјесника, војвода и добротвора…бар десет. Усред трга могла би бити скулптура виле Равиојле, виле одане Херцеговини, да их све зове у славу за Српство. Знам да је нескромно, али ни Херцеговина није била скромна у својој жртви.

Но има једна скромна улица на горњем Дорћолу, у најужем језгру историјског Београда, чије велико име Херцеговину памти раскошно као читав онај замишљени трг.
Улаз јој је преко пута Калемегдана, а излаз јој увире у улицу Цара Уроша, паралелну са улицом Краља Петра. Као што и право родољубље увијек увире у старе токове предака и има осу паралелну њиној.
У том строгом средишту Београда, гдје се град почео и набирати и развијати, улице носе имена војвода из Првог и Другог српског устанка и оних Срба који ојачаше старе и подигоше нове темеље српској државности.
Али нама је битна ова једна. Сјеновита је, завучена и без неке значајније установе. Њено име је велико на сам изговор, а тек када се зарони у далеку историју знаменитог лика.

Улица Змаја од Ноћаја…

И Змај од Ноћаја је био Херцеговац.
Војвода Стојан Чупић (Добриловић), био је истакнути устаник и уз Хајдук Вељка Петровића најхрабрији војвода устаничке Србије. Стојан Добриловић, како су записали његови биографи, а и гуслари опјевали, родио се око 1765.г. у Пиви, у Херцеговини. Пошто су му родитељи млади умрли, његове три сестре Ђурђија, Ката и Стана одвеле су дјечака дједу по оцу, Тоду, који је већ био пребјегао у Мачву.
Дјечак је био здрав, изразито бистар и мушки лијеп. Као младића способног и примјетног запазио га је богати трговац Страхиња Чупић из Салаша Ноћајског. Страхиња је остао без порода и желио је да некоме остави имање. По сагласности дједа Тода посинио је младог Стојана који од тада носи и поочимово презиме.
Марљив, поштен и одан задобио је љубав и подршку. Бавио се трговином и још млад постао један од имућнијих трговаца у Мачви. Једном приликом док је трговао у Ваљевској нахији срео се са Карађорђем и одмах пристао да учествује у устанку и борби за слободу.
Забиљежено је да је носио ватрени дух родољубља и нескривено жудио за слободом српског робља. Зауставио је свој трговачки посао и сав се предао васкрсу Србије. Брзо се истицао и Карађорђе га је овластио за војводу. Био је дарован умјећем говорништва тако да је на сједницама старјешинства водио главно слово, а Вожд га је са уживањем слушао.
Због јунаштва, окретности и брзине одлучивања назвали су га Змај од Ноћаја, по мјесту одакле је долазио.
Његово јунаштво и пожртвовање упамћено је у бици на Мишару 1806. године, а немиран дух водио га је у нове сукобе са Турцима. Пресјецао је турске караване, прогонио Турке преко Дрине у Босну и дизао народ у непокор. Скривајући се по шумама тако је дочекао и Други српски устанак 1815. године, када је од Милоша Обреновића добио заповијест да буни народ у Мачви. Неколико српских кметова којима није било до рата и крвопролића потказали су га Турцима и намамили у клопку. Турци су га оковали у ланце и одвели у Зворник гдје је мучен и задављен, а његово тијело је бачено на сметљиште.
Неки Србин тајно га је сахранио код цркве у Зворнику.

Тако је Стојан од Херцеговине пострадао издајом од Срба. Његове издајнике устаници су посјекли и осветили војводу. Земни остаци Змаја од Ноћаја пренесени су из Зворника у Салаш Ноћајски и сахрањени код мјесне цркве, а ту је подигнут и лијеп споменик и запис памћења за вријеме Краљевине Југославије.

Сва физичка и духовна љепота и снага, жар родољубља и државотворности српског народа стекли су се у овом узвишеном Херцеговцу, а у издаји њега и његове борбе од својих сва коб и несрећа која нас прати до данас.

Нека овај мали помен великом војводи Стојану Чупићу-Добриловићу буде свијећа у времену, а Херцеговини подсјетник на њеног племенитог сина са срцем од змаја.

ГОРАН ЛУЧИЋ/ Слободна Херцеговина
НАПОМЕНА: Овај текст први пут је публикован на порталу Слободна Херцеговина 9. септембра 2016. године