Ових дана, на пропутовању према мору, боравио је у нашем граду један угледн и у пословном свијету уважен господин. Игром случаје, био сам његов домаћин. Показао сам му наш град и угостио га у пар ресторана. Од културних знаменитости показао сам му језеро, стећке и уништени музеј, добро водећи рачуна да нашег уваженог госта не уједе змија или да не стане негдје у свјежу крављу балегу. Због његових добрих пословних веза и чврстог корјена који га веже за Херцеговину, замолио сам га да нешто новца уложи у завичај својих предака. Ћутао је.
Шетајући градом, господин ме замоли да свратимо у банку да заврши неке финансијске обавезе. Свратили смо у прву, на коју смо наишли. У банци, пред шалтером био је један клијент који је завршавао неке своје послове. Мој гост стаде у ред, на пристојну удаљеност са које се не угрожава приватност особе испред њега. ( На више мјеста, у банци су видно истакнути натписи: „ Молимо Вас да поштујете приватност других“.) Поштујући приватност клијената банке, помјерио сам се у страну ( да сачекам госта) и посматрао.
У банку је ушао један намргођен младић у мајици „трегерачи“, шортсу и папучама, стао је између мога госта и клијента банке који је приводио крају своје банковне послове, ( у онај простор који би требао да штити приватност других) глумећи жестоког момка, пожуривао је службеницу. Потискивао је човјека испред себе, гурајући га према шалтеру, дувао му је за врат и омамљивао га неугодним мирисима испод својих пазуха и преко његовог рамена пружао своје папире. Човјек с тешком муком покупи папире и извуче се испод „жестоког“ момка.
Мој гост и даље ћути и чека. Испред њега се убацује лијепо сређена дама , уз извињење да она има само једну уплату. Мој гост климну главом у знак одобравања. За дамом се убацује један дјечак, кога је послала мама да хитно уплати неки новац на неки рачун, чији број он не зна али зна „тета“ из банке. Службеница се расправља са дјечаком, по компјутеру претражује, зове комшиницу, дјечакову маму, с њом се дуго објашњава и коначно завршава уплату. Док је трајала расправа са дјечаком, на пулт, испред мог госта већ се нагурало неколико особа. Једни, само да питају: јели била војсци плата? Други: да питају када ће пензија? Трећи питају: је ли уплаћен дјечији додатак? Када службеница одговори са: „не“ сви се разиђоше осим оне жене што је питала за дјечији додатак. Љутито подвикну и опсова и начелника и општину, и владу и предсједника.
Док је мој гост зачуђено гледао за љутитом женом, ни у сну не слутећи да њена породица живи од дјечијег додатка, испред њега се, без пардона убаци један локални бизнисмен са хрпом папира. Одмах стаде пожуривати службеницу да му то хитно заврши. Нема времена да чека јер је за њега вријеме новац. Службеница му показа на мог госта и упозори га да он одавно чека. Бизнисмен се игнорантски окрену према мом госту и одважно, надмено и самоувјерено истаче да ова банка живи од његовог новца. Ако су они незадовољни он ће промијенити банку. Мој гост му се насмијеши и великодушно му препусти мјесто испред себе, остави за себе тајну да он на својим рачунима има више новца од вриједности годишњег буџета наше општине.
Досадило ми је чекање, а нарочито гледање и слушање како се локални бизнисмен, уз најсочније и најтеже псовке, мучи с гомилом папира. Службеница, познавајући његове способности, исписивала му је уплатнице и показивала му мјесто гдје ће потписати. Он је то незграпно чинио својом тешком зидарском руком у којој се оловка мучно увија и шкрипи а мистрија везе најљепши вез. Док су се бизнисменове „ муке“ ближиле крају у банку упаде жена у кућној хаљини и кућним папучама, носећи некакав папир и гласно с врата вичући: „Дану (ословљавајући службеницу именом) уплати ми овога ђавола! Ево дошли да ми искључе струју! “ Без извињења прође поред мог госта, који на једном мјесту, поштујући приватност других, чека пуних 45 минута. Не поштујући њега, ни његову приватност, ни његово вријеме, упадоше тројица раздраганих и веселих младића. У„ налету“ на пулт бацише своје банковне картице и све нас, бучно, обавијестише да подижу прву плату. Службеница, немајући куд, извињава се мом госту и исплаћује им новац. Младићи се, много дуже од потребног, задржавају на шалтеру, прегледајући један другом платне листиће и отворено и гласно бројећи новац, псујући један другог и онога ко им је дао толике плате. Сви смо сазнали колика им је плата и колико су дана радили, и гдје их је послодавац закинуо, и колико им је остао дужан, и да ће му они то једне ноћи дебело наплатити.
-То је одлика провинција или малих мјеста које се зову паланке, рече мој гост када смо поново сјели у ресторан и када је коначно престао ћутати. Путујући по свијету упознао сам доста малих мјеста, која по својој величини личе на паланку, али по свом духу и величини идеја које се у њима спроводе и реализују равнају се са највећим свјетским метрополама. То су изузетно пријатна и духом, знањем, образовањем и културом богата мјеста. Наш народ каже: „Мјесто човјека краси, а човјек мјесто украшава“. Човјек, који своје мјесто украшава, разбија паланачке окове и граби ка прогресу. Паланка живи својим паланачким животом, као босанске касабе из Андрићевих дјела, и свако узнемиравање или ремећење њихове учмалости буде кобно по реметиоца. Зато се у паланке не улаже новац. Паланку треба оставити да скапа и да сама себе поједе.
Заћутао сам. Дуго сам ћутао и нисам имао одговора. Схватио сам да мој гост, сада мој пријатељ није имао никаквог посла у банци, већ је, као вјешт послован човјек и свјетски путник, једним уласком у једну озбиљну институцију која се зове банка или како је неки зову „ храм бизниса и капитала“ провјеравао наш менталитет и наш однос према другима и однос према самим себи.
* * *
На растанку, поклонио сам пријатељу обичну камену плочу, тренутно једини сувенир који подсјећа наше госте на боравак у нашем граду. Мој пријатељ и пријатељ нашег града, захвалио се на поклону који је понио у далеки и велики свијет. Не дуго по његовом одласку, у земљи у коју је отпутовао избили су се улични нереди. Од њега сам добио разгледницу, из неког малог приморског мјеста, на којој пише: „ Хвала на гостопримству, доћи ћу поново у ваш град, када се буде успоставио ред.“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
