• Ја мислим да постоје три велике љубави у животу сваког човјека: љубав према родитељима, љубав према својој жени и дјеци и љубав према својој родној земљи.

Све три су велике, немјерљиве, и незамјењиве. Не треба их поредити (ја бар не, јер не желим изоставити било шта из било које). Родитељску љубав видиш у сузама родитеља, женину у загрљају, а дјечију из невиног и искреног осмјеха. А како видиш љубав своје земље, оне клице из које си поникао и можда отишао да живиш боље и љепше, али клица у срцу расла из дана у дан и постало дрво, дрво недостајања?
Та исконска љубав према своме завичају, код мене, пут проналази у историји, учености и доброти нашег народа на тлу Старе Херцеговине.

Тешко да ћете отворити неку књигу, а да се испод њених корица не нађе име неког знаменитог Херцеговца. Сви који читају знају то. Нема потребе побојавати све, а и немогуће је.
Био би ми потребан један цијели дан бијели само да набројим трећину, само крњатак од тог броја знаменитих људи.

Из тих малих камених кућа ницали су највећи свјетски умови. Чини ми се: што је мања кућа, из ње су потицале веће „учене главе“. А таквих, хвала Богу, у Херцеговини има. Кад би свака диплома била један камен, имали би свој Кинески зид. Али, нама нису потребни зидови, ни шанчеви. Нама су потребни ти „наши људи“ – они које знаш, са којима си растао; и кад чујеш да су нешто постигли, нешто велико, звучно и кад ти се свака длака најежи кад знаш да је твој… Твој Херцеговац!
Е, то је љубав према своме поријеклу.
И то ти нико не може одзети.
Нико, но ти сам!

Ако си блесав, хоћеш.
Али, то је твој избор. Буди шта оћеш, немој нас само поганити. Макни се ‘отоле, макни се презимена, макни се поријекла. Вазда је било тих непамтиковића, нежељенића и неученковића, што им је све милије од онога свога. Свако дражи него свој и свако бољи него свој и оно што је. Па онда пљују из тијесних људских утробица… Богарају, зунзарају, зјапе, зијевају, брукају, бруче, подсмијавају, подцјењују и подаштавају…

Али! Није Херцеговац тица кукавица.

Кукавичја јаја вазда изађу на видјело, па тако и ови маломозговићи што се одричу онога свога најсветијега: свог поријекла!

Запамти Херцеговче, пишем ти сад, овдје и овога трена:
Оно си што си, не можеш бити оно што ниси, кад јеси оно што си. А кад знаш ко си, није битно коју капу носиш, ком се Богу молиш и који барјак носиш.
Тад си ти – ТИ!
И то ти нико не може одузети, нако ти сам.

А, ако си прави Херцеговац нећеш никад, јер бољега од тога нема. Шта би други дали да само могу рећи да су Херцеговци. Сједи и размисли, поноси се кад имаш с’ чим, на томе ће ти сви завидити.
Послушај ме, провјерено знам.“

Марко Никчевић / Слободна Херцеговина