• Пјеснику Гојку Ђогу уручена је Дучићева награда на сваченој академији Дучићевих вечери поезије, која је вечерас одржана у позоришној сали Културног центра.

Како је наведено у образложењу жирија Дучићевих вечери, које је уручујући награду прочитао градоначелник Требиња Славко Вучуревић – Ђого је изванредним пјесничким дјелом постао један од најугледнијих имена српске лирике посљедњих пола вијека, а по ставу, односу према пјесништву, по пјесничком саможртвовању и судбини, те досљедној и витешкој одбрани своје и поезије уопште, своје части и части пјесника – јединствена је фигура српске поезије цијеле друге половине прошлог стољећа.

„Ђого је поезијом исказао непоткупљене и застрашујуће истине о нашем времену, али никада не сводећи пјесму на једнозначност, већ јој обезбјеђујући униварзалне димензије и значење кроз времена. Његова поезија је израз побуне очајника, припадника вијека чије су свете задужбине логори и тамнице, паликуће који ће се опасно поиграти ватром само да би обновио покидану пошту са небесима“, наведено је у образложењу.

У бесједи о Дучићу, која као почаст по традицији Вечери припада сваком новом лауреату Дучићеве награде, Гојко Ђого је истакао да је у Дучићевој поезији завичајно и локално препознатљиво на сваком кораку, али по правилу неназначено, јер се пјесник „клонио фактографије и плићака свакодневнице“ и у својим пјесничким промишљањима „више је волио сјенке и контрасте, слутње и сумње, снатрења и опсјене, душевне вртлоге – и изнад свега противрјечја“.

„Његовао је завичајну боју, али није обзиђивао свој врт ни сужавао свој видокруг. Локалне и регионалне међе размакао је у ширину и дубину, географску и историјску, епску и лирску“, нагласио је Ђого.

Додјели награде претходила је сценска увертира о судском процесу Ђоговој поезији из времена социјалистичке Југославије, коју су извели глумци требињског Градског позоришта Жељко Милошевић и Владан Поповић.
Други дио академије био је сценско-музички омаж двојици највећих пјесника Херцеговине – Јовану Дучићу и Алекси Шантићу. Сценско казивање „Два наша бора или Јован и Алекса“, аутора Драгана Хамовића, извели су глумци Народног позоришта Београд Небојша Кундачина, Гојко Балетић, Биљана Ђуровић и Вања Милачић.

У музичком дијелу програма наступили су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора са солистима и диригентском управом Михајла Лазаревића, оперски прваци Јасмина Трумбеташ и Драгољуб Бајић, у клавирску пратњу Невене Живковић, солиста на фрули Бора Дугић уз пратњу хармонике Слободана Продановића и етно појац Снежана Спасић.
На крају свечане академије овогодишњих Вечери публика је имала прилику да чује премијеру пјесме „Херцеговина“, композитора Божидара Вучура на стихове Јована Дучића, а у извођењу Милисава Сукоњице, те музичку пратњу Вучура и хора „Јединство“.

Пјесник је свако ко нешто ствара

На конференцији за новинаре по уручењу Дучићеве награде овогодишњи лауреат Гојко Ђого рекао је да је Дучић „за разлику од нашег времена – пјесника изједначавао готово са божанством“.
„Дучић дословно каже да је песник поред Господа заправо једини и највећи творац на земљи. Једини се он цео живот упиње да измисли, каже и створи нешто ново, али Дучић додаје и то – да су и научници песници и да је песник свако ко нешто ствара“, каже Ђого.

Он појашњава да је неупоредиво лакше исказати оно што нам је јасно, али и да на другој страни Дучић учи да је „нејасноћа мајка јасноће“, због чега су нам пјесничка промишљања и трагања у језику за тим новим спознајама често неразумљива.
„Али ви примате песму чак и онда када се унутра сасвим не сналазите, а можда је и најачи утисак онај када не можете ни да објасните зашто вам се нешто допада. Јер наша чула, срце, инстинкт и интуитивно поимање старији су од оног рационалног“, каже пјесник.
Он истиче да је са узбуђењем примио вијест да је добитник награде која носи име Јована Дучића, али „на неки начин и са сјетом“, јер је, како додаје, очекивао да ће се и раније наћи међу савременим пјесничким великанима који су добили Дучићеву награду.

Извор: Радио Требиње 
Р.С. (Фото: Јован Видаковић)