• Век један скоро већ потомци јунака из Мојковачке битке у Великом рату беспотребно доказују да јуначко дело њихових предака није довољно вредновано у заједничкој ратној историји.

Истичу упорно да су њихови претци били своју одсутну битку у недостатку свега – муниције, опреме, хране, обуће, преобуке, а против добро опремљеног и мотивисаног непријатеља који је знао за све ове недостатке код црногорске „санџачке војске“ како се службено називао тај део бранилаца нападнутих српских земаља тада.

Век један после, време је да истраже значај самосвесности и код појединца и код целине „санџачке војске“, за војничку победу каква је у Мојковачкој битци.

Одступни марш под непрестаном борбом делова српске војске који је увелико трајао од касне јесени 1915.године, није био никаква непознаница за КуК „балканску војску“ и њени су планери проценили да би изненадни удар преко црногорских планина могао пресећи правац повлачења једнога њенога дела, и присилити српску владу на сепаратни мир чија је понуда већ увелико дата. Као природни и једини пут овим трупама у бок и позадину српске војске била су „мојковачка врата“, како географи и војници називају планински превој који је једини у зиму могао омогућити снабдевање (макар и отежано) опремом и храном као условима сваке војне операције. Међусобице које су избијале међу тастом и зетом (а обојица су српски краљеви) већ деценију једну, биле су додатни тег на ваги при процени правца удара аустро-угарске солдатеске и очекиваном слабијем отпору. Ипак, додатно су допремљене и свеже мађарске трупе да понесу терет главног удара на изабраном делу фронта „санџачке војске“, али и славу победничку!

Од удаје своје ћерке Јелене за краља Италије, школовао је Никола Петровић своје малобројне питомце војне академије у Модени, где је талијанско војно училиште омогућавало квалитетно образовање мотивисаним горштацима. Устројено по узору на француски Sen Sir, припремало је будуће официре и теоретски и практично за трупу и ратна искушења.

Овде је основно војно образовање стекао и тадашњи командант „санџачке војске“ сердар Јанко Вукотић, који у два претходна рата има практично стечено искуство о вредности својих ратника, али и изграђено мерило за процену непријатеља, без прецењивања или потцењивања, као опаке болести многих победника. Већ више од три месеца носи се он успешно са знатно јачом и опремљенијом КуК солдатеском у неравноправној борби, сада још и оптерећен сазнањем да штити бок делу српске војске у повлачењу ка Скадру.

Знајући за перфидност непријатеља својих, проценио је да ће ударити на највећи хришћански празник, очекујући да је знатан део црногорске војске напустио положаје да би у кругу породице славили. Тим пре што многи већ месецима нису били код својих кућа о чему је непријатељ обавештен. Иако и сам верник, одлучиће сердар Вукотић да се запути у штаб дивизије како би што ближе војсци био у тренутку страшнога судара, до кога ће неминовно доћи по његовој процени око Божића. Желео је да присуством својим морално оснажи своје борце, из искуства знајући шта присуство старешине значи у критичном часу, а слутио је да ће до њега свакако доћи.

На Бадњи дан у рану зору, уз ватрену подршку моћне артиљерије кренуо је нападни талас КуК солдатеске, тежећи да „санџачку војску“ потисне са доминантних положаја, како би се за видела и додатно ојачали да спрече њихове противударе. Упркос јаког отпора који је пружан тога целога дана по изузетној цичи зими од -25C и снегу од метра висине, непријатељ је ипак успео да овлада делом доминантних положаја, који су угрожавали могућност црногорског контра напада и преотимања оперативне иницијативе за даљње наступање. Вероватно је ноћ уочи православнога Божића била најдужа у војној каријери оба команданта, и сердара Јанка Вукотића и генерала Вилхелма фон Рајнера. У том су часу обојица добро знали шта желе у наредном дану који је пресудан, као дан одлуке коју су понаособ донели, тежећи истоме -победи!

Увече, поред заложене ватре у заклону недалеко од артиљеријских положаја своје војске, сердар ВУКОТИЋ изговориће ове речи: „Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке војске. Знају то они и зато ће сјутра жешће ударити него данас, навалити да нас униште заједно са тим светињама. Зато Петре, МОРАШ ИХ ОДБАЦИТИ И ПОВРАТИТИ НАШЕ ИЗГУБЉЕНЕ ПОЛОЖАЈЕ НА БОЈНОЈ ЊИВИ И УЛОШЕВИНИ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ. Друге нам нема…“ (Петар Мартиновић, командант дивизије—напомена).

То је била изузетно храбра одлука да се после огромних губитака тога дана пређе у контра напад, и само је храбар и свестан командант и могао донети!

Рачунао је сердар на опуштеност аустро-угарске војске која је после огромних напора тога дана уљуљкана у своју премоћ и достигнуте положаје и ни не слути контранапад, и то на Божић.

Међутим, имајући искуство са браниоцима и њиховом храброшћу и КуК командант на овом делу фронта генерал-мајор Вилхелм фон Рајнер, одлучио је да се нађе у редовима својих војника да их осоколи за изненадни пешадијски напад на браниоце, како би овладао стратегијском тачком целога нападног отсека – Развршјем, као кључем успеха. Изабрао је 6. краљевски пук из Пеште као ударну јединицу, која ће на бајонет да овлада овом стратегијском тачком, у силовитом изненадном јуришу ранога јутра тога 7.јануара 1916. године!

Према Вукотићевом плану, под окриљем ноћи и јутарње магле стигао је црногорски батаљон из села Раките у Гилоноге да се запути у густу шуму у цик зоре на Божић, неопажено се привлачећи непријатељу и изненада у шуми упада међу развијени строј плавих униформи. Без подршке артиљерије обе стране крећу на јуриш, јер инстинктивно осећају да је то оно пресудно „бити или не бити“ када бој бије срце у јунака, јер сваки појединац зна да нема узмака!

Иако припремљени за напад, аустро-угари су изненађени силином удара и губе предност коју су очекивали. Лагано узмичу пред живом лесом ратника који су одлучни да их сатру, и загосподаре положајима које су јуче изгубили од премоћног непријатеља. Док дан зимски одмиче, смењују се талас за таласом непрестани напади и контранапади, у којима црногорска војска ипак успева да преотме поједине доминантне тачке и најзад узима и Бојну њиву коју учесник у борбама Петар Влаховић описује речима: „Бојна њива је изгледала стравично. Кроз угажени и окрвављени снијег свуда су лежали језиви свједоци сурове борбе. Мртви војници могли су се видјети на сваком кораку тог крвљу натопљеног терена. Опрема, пушке, ранчеви, фишеклије… били су разасути свуда унаоколо“!

Ценећи значај изгубљеног положаја генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве уводи своје последње снаге из резерве, 205.бригаду, и после снажне артиљеријске подршке креће у напад на изгубљене положаје. Овај је жестоки напад ипак одбијен, а генерал Рајнер као искусан војник, лично, са исуканом сабљом предводи нови напад, покушавајући тако да среди своје поколебане редове, али није успео да преотме Бојну њиву. О његовом подвигу у извештају генералштаба КуК војске стоји: „Лично генерал Рајнер, на челу својих последњих резерви, пошао је у противнапад којим је спасао ситуацију својих трупа и тим противнападом поколебао непријатеља, који је под заштитом магле и већ наступјелог мрака прекинуо борбу…“ За овај свој успјех генерал Вилхелм фон Рајнер је одликован витешким крстом Марије Терезије – војничког реда! У извештају међутим није поменута само једна „ситница“, да је аустро-угара било 20000 а црногорских јунака 6.500!

Обе стране исцрпљене људским губицима остаће на достигнутим положајима, немајући више снаге за нови фронтални судар. Још неколико дана трајаће борбе око „мојковачких врата“, али не жестином као тога 6. и 7.јануара.

Данас, век од почетка Великог рата, поједини историчари и политичари упорно истичу размишљање … да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена… Упорно избегавајући притом да помену и речи престолонаследника Александра изречене 12.децембра, још пре ове битке, којима цела „санџачка војска“ и сердар Јанко Вукотић добивају највећу похвалу: „Ви сте се више него одужили Српству“ – што се данас никако не уклапа у сорошевске пројекте и загребачке списе Савића Марковића-Штедимлије, о „црногорској цркви“ на темељима Светосавља, које је духовно инспирисало и крепило неумрле јунаке мојковачке битке за њихов подвиг.

Њиховим потомцима данас следбеници идеје Јosipa Broza, štabsfeldvebelа KuK казнене експедиције, покушавају да промене сећање на јуначке претке њихове, а нарочито на идеју, за коју су они свесно отишли у легенду!

Чак је и непријатељ њихов, КуК генерал Hecendorf записао доцније: “Борили смо се против јунака из бајке…”, као својеврсно признање њиховој храбрости!

У Модени, у спомен соби великих војсковођа налази се и портрет Јанка Вукотића, кога данас неки монтенегрински повесничари чак и издајником називају, негирајући му све заслуге за умеће занатско и вештину командантску, у бризи да има што мање људских жртава код себе а што теже поразе и губитке код непријатеља, у ослободилачким ратовима и одбрани угрожене Отаџбине у Великом рату. Замерају му да је издао тадашњу државу а сами „заборављају“ да је 21.јануара влада Црне Горе, сердару Вукотићу упутила следећи документ:

„Naredba cjelokupnoj crnogorskoj vojsci br. 128, načelniku štaba Vrhovne komande, gospodinu divizijaru Janku Vukotiću, Podgorica.

Pošto je Nj. V. kralj odsutan iz zemlje, to je kraljevska vlada a na osnovu člana 16 zemaljskog Ustava, preuzela vlast i riješila da se vojska raziđe sa položaja i ostavi oružje u oružnim magacinima – te prema tome ona više i ne postoji, nego samo narod.

Na osnovu ovog Vi se razrešavate dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande i stavljate se na raspoloženje…“

Данас, скоро век после ових драматичних догађаја у покушају ревизије њиховог аутентичног значаја, нарочито се истичу потомци „гаеташа“ изразите присташе „другосрбијанске ЕУ-форије“ у Београду и „монтенегринства“ у Подгорици. Као два цвета исте католичко-коминтерновске ГМО биљке, само да се ако је икако могуће, забораве речи престолонаследника Александра о неумрломе делу јунака са Развршја и Бојне њиве, а нарочито о мотиву њиховом!

_______________________________________________________________________________

„Гаеташи“ – црногорски сепаратисти који су након неуспеле божићне оружане побуне 1919-г. побегли у Италију и били смештени у сабирни центар у варошици Гаети. Ту су сачекали одлуку СХС суверена да их амнестира и дозволи им повратак. Већина је наставила са вербално-пропагандним антисрпским активностима, удружујући се са присташама ВМРО, усташама, балистима и комунистима у заједнички наступ против такозваног „великосрпског хегемонизма“.

Извор: Фонд стратешке културе / Витали ЖУЧНИ