• Херцеговачки устанак против аустроугарске окупације Херцеговине почео је нападом на жандармеријску касарну у Улогу, ноћу између 10. и 11. јануара 1882.

Аутор текста Раде Црногорац на гробу Стојана Ковачевића у Никшићу

Из мноштва разлога који су довели до устанка, посебно треба издвојити народно незадовоство одлукама Земаљске владе у погледу аграрног система. У једном извјештају, жандармеријски капетан Лукић, појаву хајдучије у Источној Херцеговини, довео је у непосредну везу са одлуком Земаљске владе да у гатачком срезу поново заведе сустем четвртине и трећине умјесто осмине и седмине, који су заведени 1878. Ово незадовољство изњедрило је Стојана Ковачевића и његову хадучку чету. Прве окупационе године, Стојан је провео на свом имању у Срђевићима код Гацка. Хајдуковање је почео 1880, да би се, већ наредне године, 31.јула 1881. прославио нападом на аустријску војну пошту у Каменом Брду код Цернице. Његова глава је била уцијењена са 100 дуката. Стојан је уживао велики ауторитет у народу, будући да никада није био у пандурима, нити је ступао у везу са окупаторским режимом.
У Кривошијама, 1881, на своју руку, Стојан је спровео једну устаничку акцију и добио на дар, -вјероватно од једног бокељског златара – сабљу и револвер.
21.децембра, Стојан долази у Херцеговину и већ тада, његову чету почињу попуњавати муслимани. Његов замјеник у чети постао је Мурат Мадија. Рањеног сина Трипка, Стојан је повјерио на чување Трипку Крвавцу и обојицу их упутио у Црну Гору. У то вријеме, одметнуо се, скупа са 30 људи, пандур Обрен Шаговновић из Билеће, истакавши на чело своје чете стари устанички барјак из 1875.
У првој половини јануара 1882, одметнуло се 39 жандарма, 3 сердара, 4 потсердара, 11 харамбаша и 120 пандура.

Објављивањем Војног закона, који је предвиђао обавезно служење војног рока, пробудила се народна свијест о кобним намјерама окупационе власти, које су неминовно упућивале на убрзање асимилације становништва, да би се, у згодном моменту, спровела и анексија.
Био је то крај српских надања да ће аустроугарска управа у Босни и Херцеговини бити привремена.

Многи Херцеговци, угрожени војним законом, убјежали су у Црну Гору. Преко посланика барона Темела, Ауатро-Угарска је захтијевала строго неутрално црногорско држање спрам збивања у Херцеговини. Према доступним извјештајима, Херцеговачки устанак је почео током ноћи између 10.и 11.јануара 1882, нападом 1000 људи из Борча и околине на улошку касарну. Силовитим нападом, касарна је убрзо заузета. Пандурски потсердар и устанички вођа из 1875. Перо Тунгуз, имао је одлучујућу улогу у заузимању касарне, али није сигурно да ли је вршио напад на касарну скупа са другим устаницима или је, пак, из касарне – којој је као аустријски потсердар има приступ – дао подршку устаницима.
Православни и муслимани пођоше заједно, како наводе у једном писму, „да се добро искрваве Срби и Турци у латинску крв.“

Према телеграмима који су стизали у Генералну команду, видљива је нарочита забринутост војних заповједника због одметања војводе Трипка Вукаловића из Зубаца и најутицајнијег невесињског муслимана Салка Форте из Сопиља, бившег турског јузбаше, који су могли покренути велике народне немире у требињском и невесињском срезу. Већ 11.јануара извршен је напад на жандармеријску станицу на Хатељу, у Дабарској висоравни. То је била најзападнија тачка устаничког дјеловања.

У најсложенијој ситуацији, током устанка, налазило се Гацко. Административни центар је био у Метохији (Гацку) , а војни у Автовцу. Тежиште одбране је постављено у Автовцу, што се односило на израду шанчева и распоређивање брдских батерија за одбрану града. 16.јануара, војска и жандармерија су напустиле Метохију, у којој је само остао сердар Гргур са својим пандурима. Истог дана, устаници су извршили наоад на комуникациони центар у Коритима, а дан касније, на Планику, аустроугарске снаге су претрпјеле значајне губитке. Стојанова чета није мировала: муњевитим нападима, устаници су покидали телеграфске везе између Гацка и Невесиња.

Већ сјутрадан, 150-200 билећких устаника (међу којима ваља поменути сердаре Мрдака Лубурића и Николу Вујовића, потсердаре Обрена Шаговновића и Видака Анђелића, те харамбашу Николу Милошевића), почели су устаничка дјејства већих размјера у билећком крају. У устаничким операцијама према Коњицу, истицали су се Тунгуз и Форта. Устанак се ширио таквом брзином да је намјесник Далмације, фелдмаршал-лајтнант барон Јовановић, наредио да се жандармеријска служба у потпуности обустави, осим на главној артерији која је везивала Мостар са Далмацијом (Мостар-Метковић).

25.јануара, ликвидирана је жандармеријска станица у Калиновику, а почетком фебруара изведени су неуспјешни напади на Фочу. Стојанове покушај да подигне већи број гатачких Срба на оружје показао се сасвим неуспјешним будући да су гатачки сердар Никола Гргур и војвода Богдан Зимоњић заузели негативан став према устанку и остали лојални аустроугарској управи до слома устанка.

На челу своје летеће чете, почетком фебруара, Стојан је стигао у Гацко и упутио пријетеће писмо котарској области у Метохији, у којем стоји:

„Славној котарској области Гацко
Не знам јеси ли разумио што је било у Тјентишту на касарни у котару фочанском. Био сам с њима 4 чела. Запалио сам им касарну. Они искали у мене вјеру да не горе. Ја сам их на вјеру примио и живот њихов ослободио, пустио их свом господару у Фочу. Мислим на Твој котар до данашњег дана ударити. И ово ти чиним знати, да не речеш и да сам на вјеру ударио, већ да се добро чуваш. Видиш ли црна кукавице каква је вјера у мене, по колико твојих солдата спремам на вјеру у мјесто, а ти моје робиш и мучиш по тавницах. Ја знам да то није од стране цара честитога већ од вас муртата.
Љубезно те поздрављам,
Велики војвода херцеговачки
Стојан Ковачевић

Н.П. Чекам одговора на ово моје писмо. Да чујем ваше мисли. “

Стојанове устаничке активности у Гацку највише је ометао Богдан Зимоњић. С једне стране, интереси Богдановог сина Стевана, бившег начелника граховског, нијесу били оствариви на Цетињу због личног сукоба са књажевом Владом. С друге стране, због својег пасивног односа према одметницима и држања гатачког становништва у релативној покорности, поп Богдан је стекао велику наклоност аустроугарских власти, о чему ћемо говорити другом приликом.

Након сусрета са Стојаном, капетан Вуле Аџић је, телеграмом из Жањевице, упутио извјештај књазу Николи у којем стоји: “ Стојан ме закуми да вам лично јавим: прво, Стојан каже да не даду ништа радити ови људи: поп Богдан Зимоњић, Никола Гргур, поп Периша Дражљевић и Турчин Мулалија Звиздић или батак. Стојана Ковачевића био је израз страшан који ви се описати не може, вичући што учинисте браћо, Бог ви и свети Јован што ми радњу покваристе и узнемиристе. Имам Бога више себе, имам браћу Ерцеговце Турке и Ришћане и све ми је то наредно – Божју ви вјеру задајем.. имам цијелу намјеру да ударим на Метохију и Автовац – задајем ви Божју вјеру- од тога ме нико не може одвратити јер да ви кажем ко ми смета од домаћијех (наводи иста имена) ако не би оступили од намјера до сад учињених да ћу ш њима поступати као с Аустријанцима.“

Ових неколико примјера, недвосмислено показују непоколебљивост Стојановог устаничког духа. Херцеговачки устанак је брзо угушен, првенствено због пасивног држања обреновићевске Србије (чија се власт, Тајном конвенцијим, обавезала да неће чинити ништа што би могло бити у супротности са званичном бечком спољном политиком) и углавном, неутралног држања Црне Горе (која се, скоро сасвим осамљена и притиснута аустроугарским уцјенама морала, изнова и изнова, јавно ограђивати од Стојана и његових устаника.)

Стојанов устанак је пропао, али је устанички дух из 1882. указао на неодрживост Босне и Херцеговине, на најзгуснутије херцеговачке притиврјечности, које ће се показати као превелик залогај Хабзбуршке монархије, као залогај на којем је Ћесаровина поломила зубе.

Велики Гачанин, Стојан Ковачевић, данас лежи поред Храма Светог Василија Острошког у Никшићу, као највећи херцеговачки јунак тога времена. Са друге стране Храма, лежи Новак Рамов Јововић, као највећи црногорски јунак истог земана. Између та два гроба, на Петровој главици, стоји Храм у којем је требало да почива Краљ и Господар Никола I Петровић Његош.

Петрова главица је несуђена краљева гробница, као што је Никшић несуђена црногорска пријестоница. Но, управо одатле, са Петрове главице, два вјерна српска стражара, Стојан и Новак, неуморно чувају врата Никшића, „гледајући доље на друмове“.

Раде Црногорац