СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ: Сироче на мајчином гробу

  • Светозар Ћоровић (1875. – 1919.), српски књижевник из Херцеговине, рођен у Мостару, који је са својим савременицима Алексом Шантићем и Јованом Дучићем чинио познату мостарску књижевну и културну тројку, поред тога што је писао приповетке, драме и романе, у својој раној младости, као један од истакнутих вођа омладинског покрета тог времена, писао је и песме.

 


Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души.
Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао песму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дете, лежи на вечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог песника, бунтовника и праведника, да напише ову песму.

И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други песмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намера им је била да укажу на проблем напуштене деце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале услед тешког живота и сиромаштва.
Песма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у броју 5.

 

 

СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
– По слици Уроша Предића –

Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Ту би ми тако слатко било.

Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…

Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Овдје би ми слатко било.

Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.

Приредио: Миливоје Мишо Рупић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар