Онима што плачу: Стамен и пркосан је мој завичај


  •  Не никох на гријеху, а са смијехом у гријех желе да ме утопе. Даве ме у живом блату. Ударају ме у зенице, и споља и изнутра. Набацују ми омчу око врата. Траже ми неко обољење, закрчење судова, малигни тумор… да би ми препоручили еутаназију. Кажу, боље ће ми бити без мене. Пепељасто-сива дуга обавија мој камен у темељу, дубоко заривен. Али ја се не дам! До смрти ─ иштем живота.

SANJA

 

Има дана који миришу на кишу. Нарочито на Задушнице кад Стојанке похрле на гробља. Нису то само козарске Стојанке. Планине, планине… Кол’ко вас је само?! Колико само неснимљених филмова?! Колико уснулих анђела. Колико брда сличних ономе из филма Анђео са горе Заглавак?! Породиле су мене многе Стојанке у крви својих синова. Синова ─ без синова, али увијек твојих предака. Понекад одсањај њихове снове. Побиједи Сарајлино: кости у прах, прах у ништо. Јер осим тебе нема ко други. Звијезду падалицу подигни са земље, ако већ немаш снаге попети је на небо. Не дозволи да ти свјетлост под ногама труне.

И, ако те је страх праха костију, учини то због сунца Херцеговине које се прелама на снијежним пахуљама Јахорине. Због ваздуха Зеленгоре да се не би твоје закржљало плућно крило гушило у пјесми Романије. Једи хљеб Посавине да те Сава не би носила… као неке твоје раније, већ да би увијек могао пливати и Дрином и Савом ка оној страни одакле ће, у оном часу, сванути зора.

Питај ме чиме сам те задужила да бих ти ишта тражила и ја ћу ти рећи: а чиме ћеш ти своје нерођено дијете задужити?! Какво ћеш им сјеме у земљу бацити?! Моје сјеме је ницало. И клицало слободи. Дојила сам га млијеком љубави. Немој да се твоје сурутком храни.

Јазавцу се више не суди. Јазавац ти сада суди. Врати три форинте ономе од кога си их узео, а онда отиђи у центар града. Сврати испред школе и ухвати за руку Петра или Ђорђа, Јовану или Марију… Причај им о писцу са Змијања, и ономе испод Грмеча. Поклони им слику вишеградске школе. Покажи им клупу у којој је сједио нобеловац. И како је исправљао „криву Дрину“.

Кад завјесa мрака пред тобом паднe, ти и ја поново ћемо бити једно. Твоје кости преплитаће се са мојом земљом, твоје сузе спираће моје ријеке понорнице, твоју дјецу гледаћу док одрастају. Ако мислиш да за тебе у садашњости и будућности мјеста нема, вараш се. Тако је мислила и Цветајева. Вријеме јој је погазило ријеч. Дах јој се све више слути. Не дај да ти и ја издахнемо заједно. Не помишљај. Тек нам је двадесет.

Извини ако ме не чујеш, морам ти шапатом говорити. Оглувљела сам при свом рођењу од јецаја Стојанкине дјеце. Тихо говорим јер мислим да ме чујеш, па нема потребе да вичем. Тихо говорим јер ниси слијеп. Мислим да ће ти очи све казати. Тихо говорим из саосјећања према онима који због мене сада вјечно ћуте. Тихо говорим јер будна увијек стражарим. Тихо говорим јер чекам тебе гласног, стаменог и пркосног који ће викнути ако ми искидају гласне жице док појући теби трепере. Тихо говорим јер се у смирају предвечерја надам. Тихо говорим док у себи понављам Дучићеве ријечи: „Постоји једно српско чудо које увек чини да испливамо тамо где други чекају да виде како се удависмо. Ми смо први народ на свету, јер све чинимо да упропастимо земљу, а нисмо то успели…“

Трагом Кочићеве приче врати злонамјернику три форинте. Оне не могу да купе завичај. А јазаваца ће увијек бити.

 

Овај рад Сање Вуковић, колумнисткиње СХ, освојио је прву награду на књижевном конкурсу коју је расписало Представништво РС у Београду.

 

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



  1. Snoop Doggy Dogg Reply

    STAMEN JE ZAVICAJ, NEGO STA JE, DA NECE DA BUDE MLOHAV MOZDA???

Оставите коментар