Обичаји и вјеровања у Херцеговини (19): Обмане врачара


  • Ђаволска лукавства су многобројна и разноврсна, па их обичан човјек тешко може разазнати. Ђаво преко својих сљедбеника увијек је заводио, или бар покушавао завести неискусне. 

velibor

Гатање

Многи вјерују да гатара или врачара може да погоди судбину. Појам гатања није строго одијељен од појма врачања, па се ови појмови и поистовјећују.
Врачаре су постојале у скоро сваком селу. И људи, суочени са неким проблемима или губитком, одлазили су код њих и тражили помоћ. Врачаре су углавном казивале људима како је неко на њих бацио чини, проклео их или уврачао!? У својој обмани, врачаре су се увијек служиле помињањем Бога или радњама које су везане за Бога, свеце, крст или цркву.

gatanje
Постоје разна гатања. Овом приликом наводимо гатање по плећу. Описујући старине и народне обичаје забиљежене у херцеговачким крајевима, Лука Грђић описује гатање по плећу у „Босанској Вили“ (број 9, стр.138). Цитат:
„Чашица од плећа зове се кућа, ако је чашица пуна, онда веле биће пуна кућа и родна година, ако им је чашица удољена то је знак да неће родити година и да ће кућа бити празна. Ако у чашици има рупа као убод од ножа или игле, то зову рака (гроб), те веле да ће неко умријети из куће; ову раку треба сравнити са носилима, носила се гледају на рубу од плећа, тј. оному од мозга, па ако има пукотина што тече од доњега краја, те се море палцем до првог жглоба притиснути, то је онда сигурно мртвац из куће, ако ли се не море вако притиснути, но је на више уз плеће, веле да није у кући но у родбини. Мала пукотина значи мало чељаде, а велика велико. Ако у чашици плећа има lukaнека трака до на сред ње, то се зове пут, ако је трака или пукотина шира у чашици унутра, онда је пут из куће, а ако није носила на плећу, знак је да ће се из куће ђевојка одвести. Ако је трака шира при врху чашице, онда је пут у кућу, те веле да ће се неко оженити, или ако кућно чељаде има ђе у свијету, веле да ће се кући повратити. Жила од плећа на врх чашице зове се коњски јулар. Ако је жила једнострука и углађена, онда је тврд јулар и добри коњи; ако ли је двострука, трострука и неуглађена, то је знак да није добра она година за коње. У кога плећа има око чашице кожица као опна од јаја, веле да је та кућа дужна што манастиру или коме другоме вакуфу. Посред плећа гледа се бешика, одмах испод чашице. На равној страни плећа, што се са врх чашице палцем до првог жглоба притиска, ако има убод то је бешика. Ако је убод ближе крста, онда ће се у кући родити мушко, ако ли је ближе мозга онда је женско; ако је убод доље низ плеће, те се не може са врх чашице палцем до првог жглоба притиснути, тад ће бити у роду. Она кост што је низ плеће изметнута зове се крст. На врх крста до чашице гледа се каква је у домаћина ћеса, тј. има ли новаца. Она гука на врх крста при плећу, показује дуг, а она при врху показује готовину или ћесу. Ако на ћеси има зуб (мало расјечено) веле неко ће домаћинову ћесу закинути. На пољицу издигнуте кости, тј. крста, гледа се тор и у трговини напредак. Ако је бистро, веле зелен тор; ако је мутно то је знак да има доста оваца. Ако кроз мутно има жичица танко-црвенијех, па иду кући, тј. чашици, предсказује напредак; ако ли иду од куће, предсказује зло по хајван или трговину. Што су жичице ближе кући или чашици, то ће се прије догодити.
Површина издигнуте кошчице или крста, зове се гувно. Ако је површина широка биће родна година и доста жита, ако се крст повио на страну према мозгу, те се плеће на прсту дићи море: биће година берићетна. Ако ли је на противну страну; и што роди неће бити берићета. На дну плећа иза крста гледају се говеда. Тако ће ти вјештак наћи и пребројити колико има у домаћина говеда. Сваки убод на овом малом пољицу значи говече. При дну баш, на самом крсту, ђе се и тор гледа, гледају се пчеле. Сваки убод значи кошницу. Ако је кост иза крста оштра, веле да је зла домаћица. Испод чашице око врха самога крста, имаду двије рупице: она рупица што је к мозгу окренута, зове се везир (валија), па што је гођ ближе кући, то ће за дуље бити; веле: „утемељио се;” ако ли је одмако од куће и изишао из праве линије, веле: „на путу је,” – ако ли рупице нема никако, нема ни валије тј. промијениће се. Према овој рупи има друга рупица с другу страну крста, која се зове вашка. Ако је близу куће, веле: „чува тора” – ако ли је одмакнута, говоре: „однијеће што лупеж или вук”. Само дно плећа показује јарам. Ако је дно плећа дебело, добри су волови; ако ли је танко рђави. Ако је дно плећа на сриједи прештунуто, зове се „сломљен јарам, те веле крепаће један во и неће се имати с чим орати. Простор од јарма до чашице и крста до мозга, зове се поље. У пољу гледа се војска, од крста свак себи гледа, даклен од мозга је непријатељ. Ако је виша војска тј. они облачак по плећу од крста, знак је да је онај народ који гледа у оно плеће јачи од непријатеља, ако ли је облачка више од мозга онда противно. Ако има танкијех или дебелијех тракова из облака у облак, при којему су крају дебљи тракови, она ће војска надвладати. Ако је насред плећа одвојен облачак, а свакуд по крајевима плећа мутно, то се зове муасера (затвор). Ако ли је око облачка свакуда чисто онда је скупштина. Ако је облак за јарам свезао, па се посредини плећа низ поље пружио, то не значи војску, него вријеме тј. кишу или снијег. По плећу низ поље они убоди и пâре, значе погинуле људе. Ако је пâра виша и дубља, то је знак да ће већи главар погинути, ако ли је пâра мања, онда мањи. Сами убоди предсказују просте војнике. Ако су пâре или убоди ближе крста, то ће онда изгинути војска онога, који гледа; ако ли су до мозга, онда непријатељ. Што су пâре или убоди ближе куће или чашице, то ће се прије догодити. У народним устанцима народ је увијек од крста, а држава од мозга.“

Вјеровање у судбину

Вјечито је питање: Да ли је све што се догађа промисао „нечег вишег“ или је то резултат самих нас?
Човјек своја дјела обавља сасвим слободно, без икаквог спољашњег или унутрашњег приморавања, али за сваки догађај који се деси, сигуран је да се није морао баш тако десити. Људи су вјеровали у постојање нечег „вишег“, што су називали судбином, а која се не може избјећи, ни временом, ни простором.
Упркос учењу цркве, у Херцеговини је било распрострањено народно схватање о судбини или усуду. Многи вјерују да су судбином унапријед и безусловно предодређене околности, поступци и радње у животу сваког човјека. Присутне су изреке: „Од судбине се не може побјећи“, или: „Тако је записано“, или: „нема смрти без суђеног дана“.
Међу људима, припадницима различитих вјера, одувијек се придавала важност и пажња онима за које се вјеровало да нешто „знају“. То се обично мислило да вјерска лица (попови, калуђери, хоџе) имају моћ да поред молитве Богу могу читати људске судбине и помагати људима у невољи. Вјеровало се да они посједују неке посебне књиге у којима је „записана“ судбина. За хоџе је посебно карактеристично писање записа (то су знакови, бројке, тајанствене ријечи или садржаји из Курана, који се праве ради, како се каже, „урока, сихира, намета свих врста и душевних траума“). Такође, забиљежени су случајеви да су и хоџе невољнике упућивали православним свештеницима ради молитвене помоћи.
stari_proroci_mato_glusacКод народа Херцеговине постојали су људи који су се бавили гатањем, прорицањем, враџбинама и сл. Један од видовњака и пророка, који је највише заступљен у причама народа овога краја, био је Мато Глушац (1774-1870), рођен у Коритима (између Билеће и Гацка). Мато је био свједок бурних догађаја из историје 19. вијека. Виђао се у многим крајевима, херцеговачким и црногорским. Кажу да се никада није крстио ни у цркву улазио! Умро је у Бјелопавлићима, близу Даниловграда. На мјесту гдје је покопан, недуго послије његове смрти, никла је кошћела, чије су се жиле тако разгранале да су са гробницом чиниле једну цјелину. Матова „пророчанства“ су бројна; нека су сачувана у штампи, литерарним остварењима, и у усменој народној традицији Херцеговине, Црне Горе и шире.
Познат као „видовњак, пророк и испосник“ био је Драго Спаић (1861 – 1939) из Граба (Зупци, Требиње). Једно од његових дјела је „Божија ријеч овога вијека са открићем и поуком” издато у Мостару (Штампарија Дудић) 1925. године. Свједочанство Драга Спаића о виђењу својим очима Господа Исуса Христа објављено је и у Видослову – Саборнику Епархије Захумско-Херцеговачке (број 3, 1994. године). Наиме, виђење се десило у августу 1934. године.
У сваком случају, зависно од средине и свијести народа у времену и простору живљења, сви видовњаци и пророци су заузимали своје припадајуће мјесто.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар