• Морам нешто да вам исповедим, јер данима шепам као рањен. И овај текст пишем и бришем, већ четири пута за два дана.

Сви моји мили, који ме мало боље познају, знају и да ван радног времена, у друштву, ретко причам о историји. И сви знају и да сам далеко од идеалног верника (о својој таштини, лицемерству, похлепи, похоти, грубости… могу да пишем текстове у наставцима), што се не може закључити на основу садржаја које овде делим.

Сав сам вам у ожиљцима, а представљам се бољим него што јесам. О историји и цркви овде сам писао последњих недеља у већој мери само зато што сматрам да се у невољи треба враћати својим упориштима. А наша вера и наша историја су по мом мишљењу баш ти извори из којих можемо да црпимо снагу за победу сваког искушења. И нећу да говорим ни о својој челичној вери ни у овом посту, јер сам га у четвртој недељи, слушајући препоруке фамозне струке, а и титрајући свом стомаку, замало и сам обуставио – спасила ме једна девојчица у паланачкој цркви, не знам да ли је имала четири године, која се причешћивала са осмехом. Тек тад сам рекао себи – кући, коњу, и једи бораније. А јадна мајка се и ту трудила да ми угоди, јело се скоро сваког дана различито јело.

Али и као такав, заиста далеко од идеалног и штавише лош по многим критеријумима, осећам се делом Цркве. Кад ударају на њу, осећам као да неко руши моју кућу, кад гоне свештенике, осећам као да мене лично пеку и жигошу. И када ми неко брани да Васкрс прославим у цркви (молим вас, маните ме са секташким причама да је Бог у срцу, а не у заједници), мене то боли до бесвести. Зато не могу више ни да забијам главу у песак, ни да ризикујем како ће ко да протумачи то што бих вриснуо. А много светих недеља и много празника сам, на своју бруку, преспавао. Васкрс, чини ми се, никада.

Славио сам га и на Светој гори и у Дечанима и у Враћевшници, али углавном са породицом, исто тако несавршеном, у цркви у којој сам крштен. Јер, иако се бавим науком, Васкрс славим као Празник над Празницима, и верујем… да је Христос васкрсао у трећи дан по Писму, да се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца, и да ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и његовом Царству неће бити краја. И чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.

Кажите то наглас пред људима и видећете да је то једина истинска побуна против модерног света. И не мислим да сам по припадности том кругу бољи од других, али сам бескрајно тужан што нисам успео да убедим већи број својих пријатеља да је то Истина, и што нас сада у мом малом месту нема бар стотину који бисмо пошли у недељу на литургију, па шта нам буде нека буде. Јер да се не заваравамо: какви будемо за Васкрс, такви ћемо бити у читавом свом веку. Ретки су тако симболични дани у животу једног човека.

Јуче смо из свег гласа викали да не дамо светиње (подразумевајући, изгледа, под тим само да не дамо Острог Милу), а данас смо подвили реп кад је стигао декрет из комитета да седимо кући. Обећаше нам још по сто евра, да се почастимо. Да купимо јаја, фарбу и сличице и да испечемо свињче, таман тако како они и доживљавају празник Васкрсења! А сутра ће нам тако рећи да седимо и кад буду поклањали Пећ, Дечане и Грачаницу. И бојим се, послушаћемо. Наћи ћемо 1001 изговор, говорићемо о светским заверама, критиковаћемо дедове комунисте… несвесни да се историја пише и у нашем времену.

Шта нам је чинити?

Ја то не знам. Молим се непрестано Богу ових дана да умудри и мене и оне што доносе одлуке. Знам само шта бих волео. Да накривим моју шајкачицу, као и за сваки празник, и кренем, низбрдо, са другарима у цркву у Паланци. Да певамо успут и да све поздрављамо гласно са: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Колико нас још има таквих? Хоћемо ли у цркву у недељу? Ако нема и ако смо и поражени, бар да јекнемо и дамо гласа од себе. И да и то остане негде забележено.

Немања Девић / ФБ