МОЦА ВУКОТИЋ, ЛЕГЕНДА ПАРТИЗАНА: Растао сам међу Херцеговцима


  • Кад сам, недавно, за „Слободну Херцеговину“ написао текст о Драгославу Шекуларцу, некад војнику у Билећи, неки пријатељи, партизановци, читаоци овог портала, су ми готово наредили: напиши нешто и о неком из црно-белог табора. Одмах су предложили да то буде Момчила „Моца“ Вукотић, легенда Партизана. Прихватио сам, уз напомену да испуњење њихове жеље, ипак, зависи од одлуке уредника портала Трифка Ћоровића, иначе звездаша.

momcilo-moca-vukotic-foto-milena-djordjevic-4-620x350

Аутор овог текста творац је књига за сва времена о легенди „црно-белих“ по називу „Моца“ фото: Милена Ђорђевић / Телеграф.рс

„Моца“ је радо пристао да говори „за Херцеговце“, подсетивши да је, као дечак из Београда, доста времена провео међу колонистима из Херцеговине, у банатском селу Међи, где му је живела бака. Тамо је, на прашњавом шору, ситан али упоран, показивао  свој прве фудбалске бравуре.
Веза „Моце“ и Партизана почела је давне 1962. године, када га је отац Александар, официр и велики партизановац, довео на Стадион ЈНА, уверен да ће му син постати познат фудбалер. Сећањем на тај моменат почели смо овај ексклузивни интервју.

Каква је била „дијагноза“ тренера Партизана кад су Вас први пут видели на делу?

„Срећом, позитивна. Учитељи „петлића“, некадашњи репрезентативци, Бруно Белин и Чедица Лазаревић, рекли су мом оцу да имам дара, и да и даље долазим на тренинге“.

Тај Ваш дар приметили су и Звездини стручњаци, па је уследио и позив да пређете на „Маракану“. Шта се онда догодило?

„Пала је очева команда да, ако одем у Звезду, не треба да долазим кући. Тиме сам спречен да уопште размишљам о понуди ‘комшија’ која је, ипак, пријала“.

Како је функционисала веза фудбал-школа? Је ли истина да сте били „вуковац“?

“ Истина је. Јер, очев услов је био: нема фудбала без добрих оцена, А и тренери су нам тражили ђачке књижице на увид – они са слабим оценама нису могли да тренирају“.

Ви никад ниста баталили учење?

„После гимназије студирао сам на Вишој економској школи, а касније сам стекао диплому на Вишој тренерској школи“.

А је ли било бежања из школе?

„Учинио сам то само једном. Кад је Партизан играо против Манчестер јунајтеда у Купу европских шампиона. Нисам хтео да пропустим прилику да на делу видим звезде енглеског великана Бобија Чарлтона, Лоуа, Беста…!

Кад сте положили „испит“ за први тим Партизана?

„У 18. години, већ као омладински репрезентативац.Прикључен сам тиму у ком је било више асова из чувеног финала против Реала. Тренер је био Бобек, највећа легенда клуба“.

Како сте тада осећали?

„Усхићено. Није ми, на пример, сметало кад би ме неко од тих мајстора фудбала, током боравка у карантину или на припремама, послао по новине или цигарете“!

Јесте ли имали узора?

„Не, у смислу жеље да будем нечија копија. Пријало ми је поређење с Владицом Ковачевићем, али сам увек мислио да треба да следим свој пут, да се не спутава жељом да играм као неко други“.

Ког тренера сте највише ценили?

„Анту Младинића и Милоша Милутиновића. По стручности, Анте ми је на првом месту, али је Милош, ‘Плава чигра’, мој најдражи учитељ“.

Зашто?

„Зато што је за Милоша фудбал био, пре свега, игра. Никад принуда. Његови тренинзи су  били уживање. Утакмицу никад није подређивао резултату, тражио је надигравање“.

Са Партизаном сте освојили три титуле првака. Која је била најдража?

„Она прва, освојене у Љубљани 1976. голом Бјековића у последњој секунди“.

За државни тим сте одиграли 22 утакмице и дали четири голова. Раширено је уверење да су Вас селектори често неоправдано запостављали?

„Никад нисам коментарисао укус селектора. Сигуран сам, међутим, да неки моји конкуренти нису били толико квалитетнији од мене колико говори статистика“.

Један Ваш рекорд из репрезентације још је недостигнут. О чему је реч?

„Против Велса, 1974. године, дао сам гол у 20 секунди. До тада је рекордер био Милан Галић, који је мрежу Бугарске погодио у 28. секунди“.

momcilo-moca-vukotic-foto-milena-djordjevic-3

НАЈВАЖНИЈА „ДЕСЕТКА“ У ИСТОРИЈИ ПАРТИЗАНА: пролазиле су генерације, само један је Моца….са промоције књиге окружен редитељем Душаном Ковачевићем (лево) и аутором књиге Јовом Вуковићем ФОТО: МИЛЕНА ђОРЂЕВИЋ / ТЕЛЕГРАФ.РС

Је ли то уједно и најдражи гол Ваше каријере?

„Не, није. Најдражи су ми оне које сам давао Звезди (смех). А на врху су два из дербија одиграног 1978. који су нам донели титулу“.

Сећам се стихова Душка Радовића којим је похвалио тај Ваш учинак: „Моца игра и главом и телом/нема равног овом нашем дечку/лупи лопту оним челом умним/и смести је где треба – под пречку“.

„Увек су ми пријали чика Душкови комплименти. Био је велики песник, велики партизановац и диван човек. Радо се сећам сусрета и разговора с њим“.

У иностранству (у француском Бордоу) играли сте само једну сезону. Зашто тако кратко?

„Најкраће речено: због Партизана и носталгије. Недостајао ми је Београд, а слаби резултати црно-белих, после мог одласка, су ме депримирали и вукли назад“.

Од активног играња сте се опростили у 34. години, уз много похвала. Познати ТВ коментатор Владанко Стојаковић је тада рекао да сте били антизвезда и да Вам је то, уз редак играчки дар, доносило симпатије и оних који нису волели Партизан?.

„Увек сам скромност сматрао једном од највећих врлина. И трудио се да будем такав. Држао сам се пословице да је скромност врлина оних који имају чиме да се похвале“.

Кад сте скинули дрес и копачке, постали сте технички директор, па тренер. У Партизану, наравно?

„Иако сам као ‘технико’ укњижио две титуле, брзо сам из фотеље прешао на травњак. Тада сам освојио свој најдражи трофеј – куп, на који је Партизан чекао пуне 32 године“.

У финалу сте победили Херцеговце, мостарски Вележ?

„Вележ је тада имао сјајан тим, што није чудно јер је у Херцеговини увек било врсних фудбалера. Неки су се исказали и у Партизану, као Ћурковић, Гудељ…“

Имали сте вишегодишњу тренерску печалбу – Грчка, Румунија, Кипар, где сте били и селектор. Какво је то искуство?

„Врло значајно са професионалног становишта. И незаборавно, јер сам са супругом и синовима уживао у лепим и пријатељским земљама. Стекао сам пуно пријатеља“.

Памти се Ваш маштовити дриблинг. Неки и данас тврде да је – непоновљив?

„Дриблинг сам увек сматрао украсом фудбалске игре, али и даром који стално треба усавршавати. Прве лекције из те вештине добио сам од оца, а онда су ми помагали тренери“.

Осим по дриблингу, гледаоци су Вас запамтили и по честим падањима у шеснаестерцу. Говорило се да „глумите“ фаулове. Шта је истина?

„Истина је да никад нисам имао намеру да преварим судије, да падам без разлога. Било ме лако срушити, јер сам био играч мањег габарита од чувара и зато што сам пред гол улазио, углавном, у пуном трку када је и најмањи контакт био довољан да се падне“.

После тренерске печалбе, опет сте се обрели у Партизану. Постали сте директор па председник Омладинске школе црно-белих која је, уз Ајаксову, најбоља у Европи.

„Вратио сам се свом Београду и својој фудбалској кући – Партизану. А где бих друго?. Помажем у стварању нових асова, пратим фудбалска збивања, уживам с породицом“.

И помало сликате, што је многима напознато? Хвале Вас и академски сликари?

„Да, да, има и тога (смех). Сликање ми је постало хоби пре десетак година. Оно је као фудбал – страст! Не намеравам да зарађујем од слика, али без штафелаја, платна и боја више не могу“.

Пошто и неке голове називамо уметничким делима, ком би од Ваших дали тај епитет?

„Па, можда оном датом Динама у Загребу, седамдесет и неке. Са врха шеснаестерца, пошто сам ‘изломио’ репрезентативца Зајеца, погодио сам ракље. Парада немоћног голмана само је улепшала слику која је потом постала део ТВ шпице Спортског прегледа“.

Разговарао: Јово Вуковић
Фото: Милена Ђорђевић/Телеграф.рс
Извор: Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз навођење извора и обавезан линк, могу да преузму само они сајтови који користе српско писмо



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар