• Недавно се из штампе појавила књига „Итаке” које потписују двије ауторке – филозоф Ирина Деретић и лингвиста Весна Пешић.

Ријеч је о дјелу које представља својеврстан мозаик прича инспирисан путовањем које су њене ауторке, прошле године у новембру, предузеле на грчко острво Итаку, у то доба године иначе сасвим пусто од туриста. Све приче у књизи имају свој хронолошки редослијед и тако се ова књига може читати и као необични роман са својим почетком и крајем. Намијењена је широкој публици, али и сладокусцима књижевности, историје, филозофије и путовања.

У њој ће читалац пронаћи и неопходне информације о путовању на Итаку, њеној историји, култури, али и храни и пићу, попут својеврсног туристичког водича. Истовремено, књига ће га одвести у духовно размишљање о вриједностима савремене и неких прохујалих цивилизација, у оштру критику данашњег „туристе” који путујући у „пакет аранжманима” остаје потпуно глув и слијеп на многе појединости предјела у које је стигао и који осим гомиле фотографија са таквих путовања, углавном, није ништа друго похранио у својим сјећањима.

Неке од прича такође су критика исписана на духовит начин о стању духа данашње младе генерације, холивудским филмовима, новопеченим богаташима који мисле да се за новац све може купити, и једном ријечју, ове приче отварају питања о смислу и трајању. Књига је представљена и у Русији, у Санкт Петербургу.

● Како сте Ви и Весна Пешић ријешиле да напишете ову књигу, која заправо представља један роман-мозаик?
– Све је почело на Београдском сајму књига. Итака је најчешће помињано мјесто свјетске књижевности, утопијско мјесто, острво повратка са лутања жељених и нежељених, заклон од недаћа свих врста. Побјегле смо са сајма књига на мјесто гдје је књижевност почела.

● Како је књига настајала?
– Она је писана у некој врсти маничног надахнућа, једноставно нисмо могле да се својих прича ослободимо док их нисмо написале. Онда смо критички једна другој читале рукопис, процјењивале, мијењале, да би он попримио овај облик. Тежиле смо да усагласимо рукопис, те су нам неки читаоци рекли да не препознају коју је причу исприповиједала Весна, а коју ја. Пишемо у трећем лицу, а спаја нас неки наднаратив који нас води као своје марионете.

● Појасните нам симболику самог наслова књиге?
– Не постоји само једна Итака. Итака је грчко острво у Јонском мору, и Одисејев завичај којим је он владао прије Тројанског рата и којом по истинском праву претендује да влада, мјесто сиромашно, кршевито, али вољено. Итака је праострво свих острва. Она је праотаџбина свих путника. О Итаци је написана једна од најљепших Кавафијевих поема. У нашој књизи смо у разговорима са истакнутим књижевницима с тежњом да дођемо до смисла Итаке.

● А какво је Ваше путовање ако није само географског карактера?
– То је и духовно путовање, путовање којим Весна Пешић и ја истражујемо себе, тежећи да препознамо различите аспекте наших личности. Путовање које прати и Одисејева путешествија и загонетке које су дате у Хомеровим спјевовима. Настојимо да их разријешимо и то на литераран начин тако што и нас двије приповиједамо приче, лирске записе, дијалоге. Сви ти записи су писани различитим стилом и то у складу са предметом о коме приповиједамо. Одисеју је посвећена и једна ода, а и мрачни разговор који он води са својом сјенком.

● Да ли се у Вашем путопису јављају књижевни јунаци?
– Јављају се и стварни и измишљени. Стварни јунак је Константин који се управо вратио из метрополе Атине на малу Итаку, чија историја је дужа него њена површина. Као и у сваком роману многе ствари у вези са Константином су измишљене да би се исказала можда нека дубља истина, како бисмо дотакли нека времена која су наизглед изблиједјела. Јављају се измишљени јунаци. Често описани у комичном свјетлу, са дозом ироније, каткада и симпатије.

● Да ли сте приповиједале о неким актуелним темама?
– Јесмо и то онолико колико нам логика приче допушта. Са Аристотелом, најбољим куваром на острву, претресамо бројна политичка, етичка и историјска питања, али пишемо и о његовој супрузи која је у свему добра, али се у Аустралији лијечила од тешке носталгије за Грчком, па су морали да се врате. Приповиједамо о усамљености, о усамљеном човјеку по имену Арис у језиво-лијепом градићу Фрикесу и о томе да ли је усамљеност избор или нешто што нас задеси. Он каже да је убио оца и оженио се мајком. Хоће ли да нас насамари или…провоцира? У овој реченици препознајемо једну архетипску причу. Пишемо о просцима, о богатству, аутентичном гламуру и снобизму. О људима који не успијевају да сагледају своје границе… о томе зашто не умијемо да препознамо Хектора када стане испред нас.

● Да ли је роман интелектуалан?
– А какав би иначе и био. Испуњен је са стварним и прикривеним мисаоним загонеткама, питањима која нас муче, о којима пишемо на разумљив начин. Ми се не играмо, хоћемо да кажемо да све о чему мислимо и својом душом страсно проживљавамо. Без ероса писана ријеч се губи, остаје у некој етеричкој магли.

● Како роман завршавате?
– Литерарним есејем о „итачком сивом” и једном Кавафијевом пјесмом. А, на самом крају књиге налази се етимолошки рјечник имена грчких богова и поменутих грчких топонима и значајних личности које се помињу.

● Да ли сте успјеле да откријете тајну Итаке?
– На то питање ће вам књига дати одговор или неће. Ова књига је географски путопис, временски ограничен нашим поласком и повратком с пута. Може да послужи и као водич, јер је без обзира на поетику описавања, Итака приказана у цјелини. Говормо о градићима који постоје и описујемо и њихову дужину и ширину и њима својствен дух. Али, књига није само географија стварних мјеста, него је и нешто друго.

М.МИЛОСАВЉЕВИЋ
Извор: ДАН