Шта се крије иза тврдње да једна библиотечка одредница брише српску књижевност на латиници. Одлука из 2008. о „разводу“ српског и хрватског је актуелизована

ОСАМ година после усвајања измена библиотечких кодова за српски и хрватски језик, при Конгресној библиотеци у Вашингтону, ово питање је неочекивано актуелизовано и политизовано прошле недеље на Скупштини одбора за стандардизацију српског језика у САНУ. Температуру је подигло излагање професора Милоша Ковачевића који је затражио да Народна библиотека Србије поништи ту одлуку, јер је штетна за српску културу. По његовом мишљењу, измена кода има за последицу „да је све што је написано на латиници хрватско“.

На нашу молбу да разјасни евентуални спор, Виолета Нешковић Поповић, руководилац Сектора за међународну сарадњу, информисање и издавачку делатност Института за стандардизацију Србије, тврди да је разграничење између два језика библиотечким кодовима на корист књигама штампаним на српском језику, на оба писма.

Захтев за измену кодова, својевремено су заједно поднеле српска и хрватска национална библиотека, са наше стране потписници су били Сретен Угричић, тадашњи управник НБС и Иван Крстић, у то време в. д. директора Института за стандардизацију Србије.

– Ово потписивање Сретена Угричића и Ивана Крстића, о тзв. признању „хрватског“, уз то што се подразумева да под хрватским иде све што је штампано латиницом, показује да Хрвати и даље могу „гусарити по српској културној баштини“ како год хоће, јер им, ето, то и Срби дозвољавају, одричући се свега српског што је написано латиницом – каже за „Новости“ Ковачевић. – Није у питању одрицање само од дубровачке књижевности, него и свега што је у српској култури штампано латиницом у 20. веку. Сетимо се да су прва сабрана дела Добрице Ћосића, штампана латиницом крајем 60-их година у „Отокару Кершованију“ у Ријеци. Не треба ни помињати да је и у Србији неупоредиво више књига штампано латиницом него ћирилицом у 20. веку. Замислите да је то све „хрватски језик“!?

Оваквом одлуком, сматра Ковачевић, Хрвати би могли да праве „препреке Србима у вези са признањем српског језика у Европској унији“:
– Наведено признање заправо је библиотечко признање, оно нема никакве везе са лингвистичким критеријумима идентитета језика. То признање не почива, дакле, ни на једном научном критеријуму који би хрватском језику омогућио статус лингвистичког језика. У вези с датим међународним признањем тзв. хрватског језика, показује се да је оно, иако извршено у Вашингтонској библиотеци, заправо српско (политичко) признање, јер је остварено, без консултовања са србистиком као науком и струком, у корист српске (србистичке) штете – закључује Ковачевић.

Питање додељивања адекватног међународног кода за српски језик покренуто је још крајем деведесетих година. Постојао је проблем, зато што
је међународним стандардом ISO 639-2:1998, српском језику био додељен трословни код scc, односно некадашњи код за српскохрватски језик на ћириличном писму, а хрватском код scr, некадашњи код за српскохрватски језик на латиници.
– Последица тога било је то да библиотечка грађа на српском језику штампана латиничним писмом није била означавана на одговарајући начин – каже за „Новости“ Виолета Нешковић Поповић.

– Другим речима, књиге које су биле објављене на српском језику и штампане латиницом у периоду од 1991. до 1998. године су означаване кодом scr, који се до 1998. године примењивао за српскохрватски језик на латиничном писму. У периоду од 1998. до 2008. године тај исти код примењивао се за означавање хрватског језика.
За одржавање стандарда за кодове за језике задужена је Конгресна библиотека у Вашингтону којој су се обратиле наше и хрватске институције за измену трословних кодова за српски и хрватски језик.

– Суштина предложених измена састојала се у томе да се уместо кода scc за српски језик усвоји код srp, а за хрватски језик уместо кода scr код hrv – наставља саговорница.

– Као упориште за предложене измене, наведено је да се у поменутом стандарду, као основни критеријум за додељивање кодова за језик, наводи могућност да земља која користи одређени језик сама изабере и код за њега. Такође, с обзиром на то да исти стандард садржи трословне библиографске и терминолошке кодове за језик, и да су као терминолошки кодови за српски и хрватски језик у њему већ били утврђени кодови srp и hrv, најприхватљивије решење било је да се нови библиографски кодови изједначе с постојећим терминолошким.

У јуну 2008. измене су одмах регистроване на сајту Конгресне библиотеке у Вашингтону која је задужена за одржавање стандарда ISO 639-2 и листе кодова:

– На тој листи може се видети да је трословни код за српски језик srp. Тај код се примењује јединствено на све публикације на српском језику, и то како на оне штампане ћирилицом тако и на оне штампане латиницом – закључује Виолета Нешковић Поповић.

БЛАШКОВИЋ: БЕЗ РАЗЛОГА ЗА ПОЛЕМИКУ

ОД септембра ове године при Народној библиотеци Србије формиран је савет који се управо бави проблематиком кодификовања српског језика, а чији је члан и управник Ласло Блашковић.
– Нема разлога за узбуну или полемику, јер је јасно да се поменути код односи и на српску књижевност на латиници, уосталом, отворите било који ЦИП и у то се можете уверити – рекао је кратко за „Новости“ Блашковић.

Д. БОГУТОВИЋ – М. КРАЉ / НОВОСТИ.РС