ХЕРЦЕГОВАЦ У БЕОГРАДУ: Љубав која ме, уз сузе златног бора, полако напушта


  • Отприлике је на пола пута између камена и калдрме. Оног херцеговачког и оне београдске. Заволео сам је одавно и фине ме успомене вежу за њу. Била је рај на раскршћу и место где су очи у свом одсјају налазиле толико лепоте да су оне и не тако лепе очи, посматрајући њу, постајале прелепе. Уз њу је преморна душа опијена њеним свежим дахом обавезно мирно спавала. На њу није било потребе трошити толико речи колико на некога другог. Поглед на њу и по њој је говорио све…

 

Ljepota-Zlatibora-600x288
Наша планинска лепотица – Златибор. Место које се морало видети да би се уопште веровало да постоји. Место златних борова и придева свакојаке могуће лепоте… Вероватно јој неће бити лако када буде ово читала. Као да јој је, немоћној, већ лако када гледа како се годинама иживљавају над њом својим грамзивим, сулудим идејама и гладним незаситим багерима. Као да је мени лако писати такву истину о њој. Болну истину која у догледно време најављује немили раскид једне дугогодишње искрене и безусловне љубави.

Љубав која траје годинама. Нити је она љубоморна на моју супругу, нити је моја супруга љубоморна на њу. Одлазим и долазим јој кад год могу. И најављено и ненајављено. Мислим на њу и кад се не виђамо. Пратим шта ради и кад нисам са њом. Враћајући се од ње, ево из године у годину, кући никада не долазим без обавезне туге са укусом горке борове смоле. Сваки пут, долазећи јој, још из аутомобила приметим њену свеже проливену крв у некој језивој грађевини којој ту сигурно није место. Таквој поготово! У корацима гајим још већи страх који се, мало касније, обавезно покаже оправданим…

Zlatibor-600x337
Детаљисати и набрајати је узалудно. Али, зар ће другачије бити и ово моје писање? Да бих бар делом дочарао тај геноцид природне лепоте и дављење оног традиционално лепог и угодног осећаја на њој, усудићу се. На појединим, буквално незаобилазним, централним местима, неба више нема. Практично је невидљиво. Под спојеним сводовима кровова постоји једна танка светла линија која указује на две ствари. Једна је да је горе ипак негде небо, а друга, да су то, тим „центиметром неба“ или с пар њих, у питању ипак одвојене грађевине. Таман према закону који би, на општу радост „задовољених“ инспектора, још само у Будви или Калуђерици могао да прође.

Једна од, мени, најлепших перспектива и разгледница на Златибору која је била прави бисер сваке очне зенице сада је замењена, арматурама, оградом, циглом и малтером, како у припреми тако и у већ упаковане недовршене гигант апартмане који се огласима на сав глас нуде. Драгуљ тог нестварно широког и дугог хоризонта који се пружа на једине локалне ски стазе убудуће ће бити балконска привилегија само оних „дубокоџепароша“ који су се одазвали на поменуте огласе.

Главно незаобилазно шеталиште познато по живости својих приземних локала, за великог комшију на свега пар метара удаљености, добило је, додуше недовршену, грдобну шестоспратницу. Замислите – шестоспратница усред главног шеталишта нашег Златибора! Поменух ли пијацу? Мораћу, па то је ваљда неки симбол Златибора који се такође незаобилази. Исти онај који, како чух, измештају зарад неког тржног центра или чега већ. Боже ти, некоме у памет, помози. Не дај Боже, одметнути се мало пошире па гледати то анархично вршљање по мајки природи и оним прелепим боровима који можда још само ову зиму госте те прелепе караване белих небеских пахуља. Неке наредне ће то вероватно бити домаћини од неког другог материјала…

Ruglo-Zlatibora-1024x1024

Строги центар наше лепотице

И највећем грађевинском лаику као и оскудном просечном естети све је ту, мање-више, јасно. Заиста влада права оскудица урбанистичког смисла, укуса и грађевинске логике на нашој, све ружнијој, лепотици. Печат њене судбине се углавном налази у фиокама наших „инстант едукованих политичара“. Тј. оних до којих се преко разних веза и везица (свежања) тако лако долази у ред за силовање наше јединствене српске лепотице. И тако је они удружени немилице силују из сезоне у сезону. Доследно ружне и праве од ње вештачко језгро усиљене урбане потрошње које је могло да никне на било којем месту наше земље Србије. А не на том, за њу и за све нас, по много чему јединственом. Не на том њеном по коме се та лепотица и прочула и постала оно што је некада изворно била.

И они неће стати, убеђен сам. Неће стати док на њој буде остао и један једини „државни“ бор расположив за оштрицу те немарне приватно-политичко секире. Неће стати јер је толико неуморних кранова већ стало у ред за касапљење. Ту краја нема. Тај залет не може више ништа осим, не дај Боже, неке природне катастрофе зауставити. Кажем, не дај Боже, а не би ме изненадило да се и она сама једног дана, повређена и увређена, не разјари и покаже своје зубе. Покаже шта може и ко је ипак јачи. Па да нејаки прости човек констатује да су њени зуби ипак оштрији од његове немарне секире…

Неко ће сада бити тужан због ових мојих речи. Али, ја нисам и знам већ пуно њих који ће бити пресрећни због овог блога. То су сви они који га буду читали за 5 или 10 година и који ће с горком сетом констатовати само једно: „Камо лепе среће да је бар на томе остало о чему је он писао“. Тада ће већ златна коса наше лепотице изгубити онај свој природни сјај. Тада ће њена отмена зелена хаљина са белим туфницама окрачати у сиви минић боје малтера, који ће на извол’те нудити све и свашта. Тада ће она више личити на неку вештачку, силиконски изоперисану лепотицу него на ону природну којој смо се дивили све те године. Тада ће да личи на све друго само не на оно на шта је некада личио наш прелепи, једноставни, мирни и за нашу душу удобни “тадашњи“ Златибор!

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар