ДУШАН ПЕЈИЋ И ОГЊЕН КАНДИЋ: Два индекса - стотину десетки

ДУШАН ПЕЈИЋ И ОГЊЕН КАНДИЋ: Два индекса – стотину десетки

  • Од Шобићевог времена до данас, мијењали смо државе, укусе, навике.

Душан Пејић. апсолвент српског језика и књижевности и Огњен Кандић на мастер студију Филозофије

Читав свијет се претумбао до непрепознатљивости не остављајући ни нас саме онаквим какви смо били, или жељели да будемо.

Са годишњим добима мијењали смо мишљење као расположење. Снове оних дјечака и дјевојчица који су, готово непримјетно, постали одрасли људи са много проблема, очекивања и страха да ли ће неким чудом ипак успјети да их одрже будним, мијењали смо за друге, веће или скромније снове. Трагајући за најбољом верзијом себе, успут смо промијенили нас. Међутим, неке ствари су ипак успјеле да одоле раљама времена и скоро неокрњене закораче у нови миленијум. Наравно, то су оне мале-велике ствари које се дешавају унутар зидова студентског дома. Kao најбољи доказ за то, свакако, јесу Шобићеве пјесме које и данданас имају исту ону тежину као и крајем седамдесетих када су написане.

Како тада тако и данас, живјети у студентском дому била је привилегија срећних. У тој ковачници успомена, трезору наше младости од којег би најрадије заборавили шифру и бацили кључ како би у њему остали све док неки маскирани провалник звани „живот“ насилно не обије браву и избаци нас напоље са изговором да смо довољно матори и да само ријетки попут Бубе и Рајкице са рецепције могу ту боравити неограничено, испраћајући и дочекујући нове генерације „вјечитих студената“ који на крају ипак некако дођу до дипломе, оставили смо добар дио себе, своје слободе, радости, живота. И моја и Шобићева класа, уз нешто другачију музику и ритуале, славила је положене испите, одложене коликвијуме, ванредне рокове, рођендане и Ђурђевдане.

Испити су се падали, али је расло другарство, па се и то залијевало уз неку херцеговачку ракију или најјефтиније пиво из драгстора. Цимери су нам хркали и бунцали у сну, будили нас у пола ноћи кад би привели неку „Ашик Ајшу“, а ми се претварали да спавамо. У друштву је увијек био тај један лик који прича најглупље вицеве и смије се сам себи или реакцијама осталих, један спреман на све, па и на то да прескочи ограду терасе или ти просто изађе из ормара док се пресвлачиш, онај који тешко подноси алкохол па поврати у сопствену папучу, онај омиљени шоумен који највише прича али најмање каже, пар њих са бизарним хобијем који скупљају лименке пива, један филозоф, штребер, музикант и наравно пјесник.

Играо се реми, уно, јамб, са истим оним шпиловима и коцкицама наших очева из Шобићеве генерације. Скупљали смо се сви у оне доцимерске собе са „три кревета“ када некоме пошаљу од куће какав пакет са сувим месом и обландама. Измишљали би поводе за славље јер „данас“ то себи можемо да дозволимо, „од сутра учимо“. Временом би и са чуварима нашли заједнички језик, па би све рјеће прекидали журке, а ако би и дошли запили би се с нама, мало давили причом и отишли да куњају у портирницу.

У студентским домовима одувијек се славило само једно – живот, онај исти живот који ће нас нешто касније тргнути својим напрасним лупањем испред ковачнице успомена и преко ноћи отријезнити и довести у ред, додијелити шифре и кључеве нових трезора који се једног дана неће ништа мање животом звати. И кад би проговорили сви студентски домови, могли би само да допуњују приче једни другима о непроспаваним ноћима апсолвената и преспаваним данима бруцоша, о оно двоје што су се смували на степеницама послије журке, о оном лику што се зором криви по ходницима, о оним сплачинама из мензе, „мачићима“ и „вијетнамки“. Гласови би им се на крају претопили у један.

Међутим… Има један дом, студентски дом, ту у престоници Републике Српске, на Палама, у којем се славило нешто посебно и велико, засигурно само ту и нигдје више. Глас о тој причи заувијек ће да се издваја и овај дом чини посебним и јединственим, барем онолико колико је посебна и јединствена та група пријатеља, то „мало студентско братство“, те Шкеврије, Јамбаши, Римејковци… Синоћ се десила та прича коју препуштамо у старатељство вјечности и не пада ми на памет да будем скроман у овом тренутку јер сам увјерен да је достојна наклона и оних који само себе виде као центар свијета, властитог и туђег. У овом прелазном периоду успјешних завршетака и неизвјесних почетака, са својим пријатељем Душном синоћ сам прославио стотину десетки, бројевима 100 10-ки. СТОТИНУ ДЕСЕТКИ!!!

Ствари треба називати правим именом и рећи да овај академски подвиг за дуго времена неће бити поновљен и да ће тих стотину десетки, и оне двије преко, остати недостижне за било који будући двојац из најужег круга пријатеља.

Поносан сам на овај успјех, како свој, тако и овог „чудака из коранске читаонице“, Глуваре, Душана Пејића којем предвиђам научне висине, и не само висине него и лет. Крила нашем труду и раду безусловно су давали наши пријатељи, те управо стога њима и само њима посвећујем овај текст, („јер бићемо једном предалеко – не кô сада јединствена група“), за успомену на најљепше парче живота којег смо заједнички „жвакали“.

Волим вас непрепричљиво!!!

Огњен Кандић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: Два индекса стотину десетки - TAMO DALEKO

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина