ДАН ЗА ИСТОРИЈУ – 6. ЈУН 1941: Херцеговци започели први устанак у поробљеној Европи


  • Приближава се шести јуни, значајан датум у српској историји, посебно оној која се односи на Босну и Херцеговину. Заморили смо се различитим датумима када су дизани устанци у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Македонији..,званично је у БиХ и Хрватској деценијама признаван двадесет седми јули! А да ли је баш тако било?

image-0.02.01.1a4afd2e2ebda60e9c78d13dd98f70428ba08a5f47532a3b61cd8fad27c4ff61-V

Крст на камену који је у оковима је дело архитекте из Београда Предрага Ристића. Такав крст постоји још на гробу Христову а оковала га је због пропадања царица Јелена. Симболише спас народа на камену.

Ове године се по седамнаести пут прославља у широј јавности прилично неопажено шести јуни, у херцеговачком крају као Дан српског устанка ,,трећег“ како за зову тамошњи сељаци. То мјесто зове се Брљево, смјештено је у прелијепој природи у источном дијелу општине Гацко, између села Казанци, Вратковићи, Старих и Нових Дулића, Галешине и Заводичја, на путном правцу Гацко-Крстац-Никшић. Мјештани наведених села се с поносом према прецима и пијететом према жртвама сјећају првог устанка у поробљеној Европи. Скупштина општине Гацко је још давне 2000. године прогласила Даном општине шести јуни, у знак сјећања на 1941. годину, са жељом да се сачува успомена и да се ода посебно признање првим устаницима у општини Гацко и шире.

Немци су тада већ увелико доминирали у Србији, а хрватско-муслимански фашисти у Босни и Херцеговини. Почела су прва клања,  а ноћу 4.- 5. јун напуњена је Корићка јама са сто четрдесет српских жртава, касније и са више. Усташе су скоро ликвидирале до тада поносно село Корита, познато према отпору још из турског времена, са великим бројем солунских добровољаца о чему и данас сведочи споменик у центру села. Још једно село било је жртва овог криминалног злочина, а зове се Заграца са породицом Миловићи, која је јако сметала својим муслиманским комшијама из Кључа.

На Брљеву и данас постоји репрезентативна основна школа која је одшколовала многе генерације овог краја. У њој се 1941. налазила усташка ,,постаја“. Неколико дана пред устанак мјештани су примијетили да стижу значајна усташка појачања са наоружањем. По њиховом испитивачком (гдје су мушкарци и колико их има) али опрезном кретању по селима закључили су да се нешто гадно спрема.

image-0.02.01.7ae2e28211c5ef3eb57053440f337e22c6d3cc8a722ec108c9f0e672882fcb9e-V

Крај је познат по расним људима са богатом ратничком традицијом још од турског вакта, балканских ратова и по великом броју Солунских добровољаца. У њему доминира бројна и честита породица Тепавчевић, која води поријекло од чувеног косовског јунака и најпознатијег рањеника Павла Орловића. Шта се могло очекивати од таквих људи већ да се на прву вијест о опасности докопају оружја, које су затурили по атулама, да се нађе код следећег рата.

Прва вијест о злочину на Коритима стигла у угледну кућу Спасоја Тепавчевића (чији је отац био Богдан Вратковићки кнез) преко чобана који су имали контакт у планини Сомини са чобанима из Црквица. Рекли су да је у Коритима направљена касапница и да је народ избегао у Црквице и Сомину. Још прије рата Спасоје је био јако забринут, јер му је Џемо Ибановић претио да ,,Власи“ неће још дуго владати и да се он више неће ,,шепурит“ по Гацку са ,,црногорском “ капом. Ишао је по селу и говорио да се спрема неко велико зло и да ће Турци сигурно ударит. Сазнање чобана је само потврђивало његове црне претпоставке и он је муњевито реаговао, консултовао се са виђенијим комшијама и послао хитно двојицу момака у Црквице, Војина Ђорђијева и Војина Ћеткова, оба Тепавчевићи, да провјере стварност у Коритима. Причало се да је толико био узнемирен том тешком вешћу да није могао да ,,издура“ да момке сачека да се врате у кући, већ је кренуо да их сретне уз оближњи Возник, који доминира изнад села и испод планине Сомине.

Младићи су се брзо вратили и потврдили приче чобана.
Слична вијест стигла је и у село Казанце. Према књизи ,,Истина“ коју је приредио Радислав Николић једно писмо је такође дотурено од стране неког поштеног муслимана Јовану Тепавчевићу (никад није хтео да ода његово име због евентуалне муслиманске освете) у коме је писало да ће села бити нападнута и људи побацани низ греде у Гаревској пећини. Према истој књизи и казивању Радована Тепавчевића у Казанце је стигао ,,ни жив ни мртав“ Аћим Јакшић који је обавијестио Казанчане о Корићкој трагедији. После таквих вијести и поп Перишић је послао хитрог Радована Лалова Тепавчевића да провери ситуацију у Коритима. Радислав каже да је послао још и Крста Николића, Радована Тепавчевића, Алексу М.Тепавчевића и Илију Паповића. И Радован се брзо вратио и потврдио вијест о великом злочину.

Вратимо се у Вратковиће. Видно узрујан Спасоје не губи ни трена ,,крв му је била узаврела“ већ одмах трчи у сусједне Казанце код свештеника Радојице Перишића и успут обавештава људе о трагедији у Коритима. Највећи углед у том крају имао је свакако свештеник Радојица Перишић, који је своје свештеничке дужности обављао безпрекорно и бесплатно а који се и издигао као вођа устанка, касније је именован за комаданта Друге (Голијске) четничке бригаде, мада су и сва села имале своје виђеније људе које су уважавали и поштовали као предводнике, на пример Спасоје и Милан Тепавчевић у Вратковићима, Душан Мандић у Дулићима… (Попу Перишићу ћу посветити посебан чланак, јер он то свим својом истрајношћу и витешким држањем за време трајања читавог рата заслужује).

Свештеник Перишић је схватао тежину ситуације, одмах подржао предлог да се мора дизати устанак и сазвао састанак виђенијих људи у Радановом долу, (мада је таквих састанака било на више мјеста јер је ситуација била јако узаврела), гдје је и донета одлука да се исту вече нападне полицијска усташка станица, која се налазила на Брљеву. Сви људи су наравно подржали да се крене у рат а како и не би кад је ,,смрт дошла пред врата“.

image-0.02.01.32044aec0e8bd52feb7fcbd4b19bd3e97fa1f740a2a064afaf280df5ce447478-V

Ова зграда је усташка станица, а сада школа на Брљеву

Станица је масовно нападнута у ноћним сатима (одмах после поноћи) шестог јуна. То су урадили мјештани села Казанци, Вратковићи и Бобатово гробље. Треба имати у виду да је крај у то вријеме био веома насељен, јер је у свакој кући било више од десет чељади. Није сасвим јасно како су усташе осетиле да да им се спрема смрт, али су чим је пала ноћ почели да се склањају у оближња житна поља и да бјеже ка Автовцу, великом усташком упоришту.

У станици је пронађено нешто наоружања и алатa за ликвидацију људи (маљеви и србосјеци). Неки су ипак стигнути као несрећни каплар Фрањо Франковић, али је и он после неколико шамара и претњи ослобођен. Витешком народу и посебно попу Радојици није пристајало да убијају заробљенике. Већ исте ноћи устаници, (било их је у старту више од триста), су се са мјештанима Галешине и Заводичја попели на брдо Гат, које доминира Гатачким пољем. Из села Галешина донета и побијена српска застава која се дуго после тога вијорила на Гату.

Ту на Гату, вољом Вишњег и Свете Тројице поп Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. Сви мјештани су само погледали свештеника кога су поштовали као оштроумног и паметног човјека, иако је ту улогу он изгледа невољно прихватио. Кажу да више никад није вршио опијела. Ту је и ,,пао“ договор да осојна села држе лијеви бок до Зборне гомиле а присојна Автовац. Треба имати у виду да су тада Корита припадала гатачком срезу.

image-0.02.01.3714de29cf2aa2f488a9dc4ff64edb1131c2bc83f9ba3c235dc43f6dabb32f5d-V

Гат

Током ноћи и сутра дан придружила су се и мјештани села: Стари и Нови Дулићи, Данићи, Добрељи, Пржине, Степен, Гарева и Самобор… Устаницима су се наредних дана прикључили и појединци из сусједног Чарађа и Голије, које је на устанак позвао поп Перишић.

Истог дана заузета је Зборна гомила и важна усташка станица на Степену. У њој је заробљен командир станице, наредник Мујо Обад, такође касније ослобођен. Прекинута је путна и телефонска комуникација Билећа-Автовац- Гацко. Следећег дана устанак се проширио на остала села у околини Автовца а 07.06.1941 ослобођена је и усташка станица у селу Јасеник у којој се налазио велики број усташа са вредним наоружањем, од стране мјештана Јасеника, Драмешине, Липника, Криводола, Лисине, Зукве, Жањевице и Равног, када гине и усташки каплар Фрањо Полуган.

Седмог јуна пропао је више дана припремани напад усташа из Автовца на село Липник, село са познатим Солунским добровољцима на које су Автовачки и Кулске усташе били одавно кивни. Међутим, храбри Липничани су их мушки дочекали а стигла је и пресудна помоћ Казанчана. Истог дана отерана је од стране устаника из Изгори и добровољаца из Пиве и стража – ојачана усташка испостава, која је која се налазила у селу Врба.

Другог дана сукоба са усташама поп Радојица шаље групу момака да се пребаце преко муслиманских села Бахори и Мрђеновићи у српско село Брајићевиће код Васа Зиројевића, касније комаданта четничког батаљона са намером да се објасни ситуација и предлогом да се на устанак дигну западна српска села: Брајићевићи, Домрке, Фојница, Руда главица, Наданићи, Срђевићи, Луковице и Градина, што је и учињено.

У првим данима у окршајима са усташама у којима су учествовали и Италијани погинули су и Душан Мандић (командир Дулићке чете), Благоје Бољановић – Дујо (командант Данићке чете), Сава Васиљевић (Степен), Божо Тепавчевић (Бобатово Гробље) а такође и Трифко Тепавчевић ( Вратковићи). Више устаника је било теже рањено.

За кратко вријеме гатачки Срби успоставили су огромну слободну територију, прву у окупираној Европи, од Чемерна преко Јасеника, Липника, Зборне гомиле, Степена до Кобиље главе или данас познатијом магистралом Корита – Автовац. Тек 28.06.1941 устаници су заузели у то вријеме општинско мјесто Автовац, због концентрације усташа у њему али и великог броја -300-српских заробљеника. За неколико дана скоро половина Гатачке општине била је слободна и остала је мање –више као таква све до краја рата.

О српском устанку на граници одмах су обавештени Главни усташки штабови у Сарајеву и Загребу. ,, Они се никад неће моћи покорити на миран начин и признати нашу власт, него се то мора учинити силом “– вапи у извештају усташки подпуковник из Билеће Агановић, којим тражи помоћ у људству. То им срећом ни силом није пошло за руком. Само у Кули Фазлагића тада се налазило скоро хиљаду домаћих, добро наоружаних усташа а у Борчу још толико. Већ деветог јуна у Гацко стиже усташки повјереник за Босну и Херцеговину, по злу познат Јуре Францотић.

Одмах по пријему вијести о устанку Павелић шаље у Мостар неколико својих најближих сарадника које са 200 усташа из Западне Херцеговине предводи Мијо Бабић , шеф усташке обавештајне организације (познат као атентатор на Тонија Штадлера). Човек од поверења, који је једанаест година провео у емиграцији собија задатак да ,,очисти источну границу“.

Стиже им појачање и из Сарајева. Усташе су биле бијесне због устанка и покушали су освету са планом ликвидације свих српских села уз границу са Црном Гором. Општи напад, са око 1000 усташа са злогласном Црном легијом, на већ успоставњену линију фронта почео је са свим домаћим и прикупљеним снагама 23-ег јуна на потезу Зборна гомила – Степен.

Акцијом руководи надпоручник Фрањо Судар и потпуковник Мухарем Агановић. Борба се развила на широком фронту. Преломни тренутак борбе представља кад стиже појачање дванаест храбрих Тепавчевића из Вратковића, које предводе два најугледнија човјека, Милан и Спасоје Тепавчевић (на коњу, јер је имао шездесетак година). У судару лицем у лице у пшеници на положају испод Пржина Милан Тепавчевић ловачким карабином ликвидира усташког заповједника Звонка Поспишила, наоружаног аутоматском пушком, иначе усташког атентатора на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа у Марсељу 1934 године. На жалост и храбри витез Милан, један од највиђенијих и најшколованијих људи у крају, такође веома загрејан да се по сваку цијену диже устанак, истовремено бива покошен Поспишиловим рафалом. Кажу да је на поласку тог дана рекао мајци да је те ноћи сањао да га је ујео стршљен за врат, баш где је погођен рафалом од тридесет два метка. На овом случају се најбоље види разлика у наоружању двије сукобљене стране.

Док пуца на усташе са зида, гине ту и главни инспиратор устанка Спасоје Тепавчевић али наступа општа пометња у усташким редовима, јер гине и више Љубушака и домаћих усташа. Усташама је посебно тешко пала смрт Звонка Поспишила, то доживљавају као своју катастрофу, јер су у њему видјели некакво божанство и нису вјеровали да може да погине. Тепавчевићи су узели његов пиштољ, машинку, легитимацију и слике и тек тада су схватили каквог злочинца је ликвидирао Милан. Усташе се повлаче и крећу у бјекство и поново се успоставља претходна линија фронта али онда усташе озлојеђене неуспјехом крећу у масовне злочине на Србе у Зборној гомили, Међулићима, Кули Фазлагића, Автовцу, Врбици и Гацку… Сутрашња сахрана двојице великана Милана и Спасоја из села Вратковића ће свакако остати као најтужнији догађај у њиховом селу али и њихова погибија као најсветлији тренутак у историји тог краја, јер је спашен народ и имовина.

Никада више до краја рата источна линија фронта Кобиља глава – Степен – Зборна гомила- Липник – Чемерно није била озбиљније пробијена од стране усташа и то је највећи успјех овог великог а прећутаног устанка.

Капетан Милорад Поповић

Капетан Милорад Поповић

Још двадесетог јуна у Казанце се појавио Милорад Поповић, који је стигао из Србије и са попом Перишићем договорио састанак на Дражљеву за 22.06.41, који је и одржан и тада је договорен је напад на Автовац и Гацко 27.06.41 увече, симболично уочи Видовдана, што је и учињено.

Овом приликом желим да објасним зашто овај догађај мора да има статус српског устанка и зашто је проглашен је Даном општине Гацко, још давне 2000 године, од када се третира свечаним даном и прославља на Брљеву, јер то неки из својих интереса још оспоравају:

  • Устанком се теоријски сматра свака крупнија побуна која мора да задовољава низ критеријума:
    1. Побуна мора да буде оружана и масовна, што у овом случају заиста и било. Сигурно је у њој већ првог дана учествовало око пет стотина људи а у следећој фази наредних дана и више од хиљаду.
    2. Заузете су три полицијске усташке станице и једна додатна испостава – стража, протерана је усташка војска и полиција и никад се више није успјела вратити на ту територију, поред више покушаја а 28.06.1941 заузето је и општинско мјесто Автовац.
    3. Устанак мора да произведе слободну територију, што је у овом случају и створено и одржано на више од 50% територије општине Гацко. Мени није познато да је почетком јуна 1941 још негдје у Европи постојала толика слободна територија из које су претходно протјерани фашисти.
    4. Мора да постоји линија фронта која траје у континуитету дужи период. Овде је успостављена линија фронта између устаника и усташа и са мањим корекцијама у корист устаника она је задржана од шестог јуна 1941 до краја рата и остала је мање-више непромењена.
    5. Устанике није сломила ни веома дуго припремана усташка офанзива са великим појачањима у људству из Западне Херцеговине, Мостара и Сарајева.
    6. Усташе су у нападима користиле и авијацију, али су устаници онеспособили и оборили два непријатељска авиона.
    7. Ослобођена територија се драстично повећавала наредних дана прикључивањем осталих Гатачких села која гравитирају ка Невесињу са доминантном српском већином.
    8. Све је функционисало на ослобођеној територији, укључујући организовано војничко снабдевање од стране сеоског становништва из позадине.
    9. Устанак није организовала Комунистичка партија (зато није ни проглашен устанком), већ храбри и расни слободарски сељаци, традиционално задојени епским пјесмама и гуслама. Слободну територију су само касније повремено успијевале да наруше партизанске јединице, које су се прво појавиле из Пиве и Голије а касније и из Србије.
    10. Овај устанак је био инспирација и другим општинама да узму оружје у руке и спашавају свој народ.

Дакле, апсолутно постоје сви услови које захтева историографија да се се овај крупни обрачун, који се претворио у прави вишегодишњи рат са усташама, односно са Независном државом Хрватском, може и мора сматрати српским устанком.

То што су припадници устанка и њихове вође (поп Радојица Перишић, Милорад Поповић, Благоје Тепавчевић, Стево Старовић, Станиша Николић, Марко Лојовић…..) касније одбацили комунистичку партију и остали вјерни свом српском народу и Краљевој војсци у отаџбини показује само менталну и интелектуалност зрелост гатачких сељака. Веома мали број устаника прикључио се касније партизанима.

Већина припадника устанка погинула је у каснијим обрачунима са усташама али на жалост и у братским сукобима, посебно на Лијевчу пољу, као и послератним убиствима ОЗНЕ по гатачким планинама или су Титовом наредбом стрељани код Зиданог моста, на Похорју и код Кочевског рога.Тужну и трагичну судбину доживјели су све вође овог устанка.

Војвода поп Радојица Перишић

Војвода поп Радојица Перишић

Радојица Перишић нестао је на Лијевчу пољу у селу Сеферовци (по свој прилици и масакриран) у обрачуну са усташама 04.04.1945. Благоје Тепавчевић, командант Првог јуришног батаљона је погинуо истог дана у Сеферовцима. Капетан Милорад Поповић, комадант херцеговачког четничког корпуса погинуо је 06.04.1945 у партизанско-усташком обручу под Козаром, вјероватно код села Машићи, пошто је претходно пробио добро укопану и артиљеријом брањену усташко линију фронта Бања Лука – Градишка.

Стево Старовић је преживео Лијевче поље, али је стрељан у Словенији од стране партизана. Станиша Николић је масакриран раније у Автовцу и бачен са моста у ријеку Мушницу. Марко Лојовић је стрељан негдје у Коњицу, такође од стране партизана.

Сви покушаји мјештана и руководства општине Гацко, који се односе на промоцију једног од најсвјетлијих догађаја у српској историји тј. првог Дана устанка у окупираној Европи у Другом свјетском рату, као и о људима који су имали петљу да подигну устанак, који је спасио српски народ, тешко се пробијају због још присутне комунистичке свијести о раније усвојеним датумима и прославама дана устанака у бившим републикама Југославије.

Мислим и предлажем да Скупштина општине Гацко треба да предложи Скупштини Републике Српске, да бар Република Српска а касније ћемо убјеђивати и Србију званично обиљежава и прославља шести јуни 1941, као свој слободарски и званични Дан устанка против фашизма.

Обавеза и дужност наше генерације, као и оне која долази је, да по сваку цијену промовишемо, пренесемо младим генерацијама и сачувамо успомену на овај јуначки датум и све храбре људе који су у њему учествовали а који су касније нестали у вихору трагичног рата.

 

Светозар Црногорац, 01.06.2016
Извор: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



  1. Анонимни Reply

    Драги мој пријатељу Светозаре, у потпуности подржавам текст о отпору о коме причаш. Да га није било не би ни постојали. Али ради истине, први оружани отпор на простору Херцеговине, за Европу не знам, пружен је на Војинама испод села Доњи Дрежањ, 03. јуна 1941. године, где сам данас, у присуству општинског руководства и мјештана обиљежили годишњицу.

    • Војвода Reply

      Прва пушка је тачно пукла 3 јуна 1941 али то се ни по чему не може назвати устанком. Црногорац је добро анализирао које елементе треба да има неки оружани сукоб да би био сматран устанком и зато је овај његов текст апсолутно на мјесту као и иницијатива о проглашавау 6 јуна за Дан устанка против фашизма

  2. Potomak iz vajske,vojvodina Reply

    Slava gacanima!

Оставите коментар