Билећка трилогија: Утихнула дједова топлина


  • Гледам Билећко језеро, набрекло од брда до брда и као неман се надвило над некадашње Мирушко поље, Градину и Колањевиће, потопивши Приспу, Паник и Чепелицу, те гробља, споменике и читаво Завође. Народ се одатле раселио, нигдје живе душе.

 

vojo nova
А онда ме знатижеља одведе путем до преосталог зеленог крајолика гдје и данас тавори нетакнуто сеоско имање, кажу – заобишло га језеро.

Жеља да освјежим слике из свог дјетињства повукла ме прошлог љета да обиђем неке стазе којима сам босоног ходао. Пут ме преко Златишта и Прибиздола одвео до изнад Градине, надомак некадашњег села Мируше, у чијем су се подножју некад налазиле куће мојих стричева. Сјећам се како сам понекад четвртком враћао стричеве коње којима је догонио дрва на пазар у Билећу, а он би сачекао поподневни воз којим се враћао у Мируше. За њега је то била прилика да се сретне с пријатељима, да проведе који час уз пиће и разговор, а мени је, опет, било задовољство да на самару јашем коња у пару који је у то вријеме био незамјенљив у скоро сваком сеоском домаћинству.Четвртак је у Билећи био дан кад се штошта продавало, куповало и кад се успут обилазила родбина.
Крећући се путељком куда су некад тутњали возови прође ме нека посебна сјета, сјећајући се времена кад сам се том козјом стазом уз пругу враћао с коњима, вичући на њих да бих утолио зебњу. Гледам Билећко језеро, набрекло од брда до брда и као неман се надвило над некадашње Мирушко поље, Градину и Колањевиће, потопивши Приспу, Паник и Чепелицу, те гробља, споменике и читаво Завође. Народ се одатле раселио, нигдје живе душе. Овог пута возим се с рођаком у некој војној кампањоли некадашњом штреком. Све је некако глуво, ни птица у лету да се сусретне, а камоли да сретнеш човјека или неко стадо. Утихнула је и некад уобичајена пјесма:

Гледам доље с Коравлице
У долину Требишњице;
Од свих села што их има,
Мируше су понос свима.

Док смо се приближавали Градини, на источној страни села указа се брдо Јабуковац, као да заклања поглед на Црну Гору, а у његовом подножју још увијек зрачи одсјај трагова некадашњих жељезничких пруга које су Билећу преко Требиња повезивале с Никшићем.
А онда ме знатижеља одведе путем до преосталог зеленог крајолика гдје и данас тавори нетакнуто сеоско имање, кажу – заобишло га језеро. Остало да пркосно подсјећа на поодмакло вријеме, људе и обичаје који су ту обитавали. То је имање Тодора Чокорила, добро ми знаног домаћина из времена када је долазио у Билећу. Ту би се Тодор обавезно састајао с мојима, а ти сусрети су ме као дијете искрено одушевљавали. Трагом тих сјећања упознах и његову унуку Радмилу, једно од тринаестеро његових унучади. Недалеко од Тодорове куће својевремено је било жељезничко стајалиште, звано Мируше.

miruse

Жељезничко стајалиште Мируше

Путнику намјернику који би од жељезничког стајалишта кренуо кућама Чукнића, Дутина, Гњата, Дрињака, Витковића, Мишељића и Комненића није било другог пута осим поред Тодорове куће. То свевремено здање и данас украшава зелени крајолик у подножју Јабуковца и траје више од једног вијека. Поглед испред куће пружа се на запад ка Билећком језеру, а на исток према селима Коравлици и Влахињи гдје су живјеле њихове комшије Папићи. Некад је ту живио Тодор Чокорило с деветочланом породицом, пет синова и четири кћери, и сви су се трбухом за крухом размилили по цијелој бившој Југославији. Тодор је доживо дубоку старост и за свог живота није дозволио да се огњиште угаси. Иако је до данас ватра запретена, нису утихнуле успомене на сретно дјетињство његових потомака. О тој нераскидивој љубави дједа и унуке данас ми често прича Радмила Р. Чокорило, професор на Факултету политичких наука у Бањој Луци: „Од нас тринаесторо унучади ја сам била једина дједова љубимица. Најчешће би о слави или некој светковини, с кумовима и пријатељима уз понеку капљицу домаће лозе, сваки пут изговорио: „Да је мушко, ваљала би царева града…, али и овако ће бити честито и поштено чељаде.“

Untitled-1

Радмила у дједовом крилу

Кад год је било прилике, волио је да му сједнем у крило и да нас „двојица“ причамо. Али најупечатљивије у дружењу с дједом су походи билећком пазару. Сваког четвртка раном зором дјед би оседлао коња Мишка и кренуо пут Билеће. Од свих унучади једино сам ја имала задовољство, част, срећу и неописиву радост да с дједом тог дана ходам по пазару. Дјед би прво свратио до наше куће, ставио ме поред себе у седло и тако до пазара. Послије обиласка пазара смјестио би ме на Мишка, а потом, док би се враћали кући, обавезно би се заустављали испред хотела, гдје би ме дјед частио соком од малине. Ни данас не постоји такав угођај који би засјенио ту топлину која би ме миловала када би ме дјед свакодневно примио у крило – присјећа се Радмила. Тај заједнички живот и присност дједа и унуке обично кракто траје, али се најдуже памти. То је исјечак из најљепшег раног дјетињства када је дјеци неопходна топла рука, а ту топлину и њежност Радмили је несебично поклањао дјед Тодор.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар