Билећка трилогија: Гладне године


  • Кад сам се ујутру пробудио, већ се добро разданило.

trilogija

Мирис хљеба шириосе по цијелој соби у којој сам спавао. Само што сам устао и отворио излазна врата, нисам могао да препознам двориште које је до јуче било поплочано излизаним каменим плочама. Било је у цијелости прекривено штруцама печеног црног хљеба. Глад која ме до јуче прогонила овог тренутка одједном је утихнула Како је јутро одмицало, све више сам почео да размишљам докле ће ово да траје. Да ли ћу свако јутро кад отворим собна врата угледати толико хљеба? Значи ли то да више нећемо бити гладни? Да рата више неће бити?

Када су пред ратним вихором 1942.многи муслимани морали да напусте Билећу, Хамза Селимовић један од виђенијих билећких трговаца оставио је једну од својих кућа са великом трговачком магазом и вртом званим Лонџа на чување мом оцу.
Пошто су у то вријеме у Билећи били Талијани, у једној од напуштених Хамзиних кућа своје услуге старог заната талијанским официрима и карабињерима пружала је недјељом госпођица Марица, фрајлица из Дубровника. Они би чекали у реду пред кућом, а ми дјеца смо у околишу чучали и ослушкивали шта се дешава. Нама су дијелили понеку пару и амблеме у облику мача и сјекирице које су носили на реверима.
У то ратно вријеме била је нечувена несташица хране. Хамзина кућа имала је поплочано и ограђено двориште с великим ораховим стаблом чија је крошња својим хладом током љета прекривала скоро половину дворишта. Нас дјецу су стално одвраћали да не проводимо много времена под орахом, говорећи да његов хлад није препоручљив за здравље.
Уз сами крај зидне ограде била је наслоњена дрвена шупа у којој је био смјештен камени жрвањ помоћу кога се ручно могао мљети кукуруз, јечам или пшеница. Понеко би донио по килу-двије жита да самеље, а ја и мој старији брат за тај посао узимали смо ујам, толико да смо након чишћења жрвња могли испећи мали колач, кога смо касније дијелили на два дијела. Пошто уља и масти није било, кувано зеље и раштику јели смо без зачина. Понекад смо јели и хљеб црвенкасте боје од сирка, биљке киселкастог укуса, која се гајила у Фатничком пољу, а долазило се и до мљевеног рогачевог брашна из Конавала од кога смо такође справљали заслађен хљеб.

vojo

Зграда у којој је била смјештена покретана пекара Њемачке војске

Једног поподнева негдје пред залазак сунца пред нашу кућу стиже њемачки аутомобил с тројицом официра и тумачем који је прилично лоше говорио њемачки. Затражише да им се отвори кућа, а посебно складишни простор. Када су све прегледали, захтијевали су да им се ослободи овај простор у коме ће смјестити пекару. Ја сам се све вријеме држао за очеве панталоне бојећи се да га не одведу. Нешто касније пристигло је неколико камиона с комплетном покретном опремом за справљање и печење хљеба. Брзо су намонтирали наћве за мијесење тијеста, тако да су већ око девет сати увече завршене све припреме.

Гледао сам те вечери како војници мијесе тијесто, ваљају и стављају сомуне на бијеле плахте, који ће кад наквасају бити убачени у пећнице распоређене на камионима око зграде. Те ноћи дуго нисам заспао размишљајући о хљебу који ће током ноћи бити печен. Кад сам се ујутру пробудио, већ се добро разданило. Мирис хљеба ширио се по цијелој соби у којој сам спавао. Само што сам устао и отворио излазна врата, нисам могао да препознам двориште које је до јуче било поплочано излизаним каменим плочама. Било је у цијелости прекривено штруцама печеног црног хљеба.
Тог јутра сви смо постали таоци хљеба. У дну дворишта сједи војник прислоњен главом уза зид ограде, с пушком између ногу. Помислих да ли сањам, или је то стварност. Моје дјечје размишљање није могло у том тренутку да одгонетне шта се десило да одједном оно што сам желио данима видим у толиким количинама. Како да објасним, осим да ми је Бог испунио жељу. Глад која ме до јуче прогонила овог тренутка одједном је утихнула. До јуче смо се отимали око комадића погаче, а данас не могу да искорачим из собе јер је хљеб прекрио цијело двориште. Психа ми је истог часа утолила глад. Пошто нисам могао изаћи, вратио сам се до кревета и оставио широм отворена собна врата. Како је јутро одмицало, све више сам почео да размишљам докле ће ово да траје. Да ли ћу свако јутро кад отворим собна врата угледати толико хљеба? Значи ли то да више нећемо бити гладни? Да рата више неће бити?
Међутим, изненада зашкрипаше кочнице аутомобила. Гледам кроз прозор: опет онај њемачки официр са групом војника. Он поче да издаје нека наређења, а у међувремену пред кућу пристигоше и два камиона покривена церадама. Војници се брзо распоредише по дворишту и од својих тијела направише „воз“ те почеше један другом додавати хљеб. И тако све до камиона. Радили су то вјешто и уиграно, и ова велика количина хљеба поче брзо да се смањује. И пошто га је сваког тренутка бивало све мање, у мени накнадно проради осјећај глади. Гледам како се гомила смањује и нестаје, па помислих: Зар нам неће дати ни комад?
Док нису покупили сву количину хљеба, нисмо могли напустити просторије у којима смо се затекли. А онда онај официр који гунђа и виче позва мога оца и нареди му да испружи обје руке. Ми помислисмо да ће га одвести па нас поново обузе неки страх од ових наоружаних људи. А овај официр се насмија и нареди војнику да наслаже оцу на руке онолико хљеба колико може да понесе. Било је ту осам великих штруца. Често током рата, а и послије, вратила би ми се ова слика пред очи и жеља за препуним двориштем хљеба.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар