• Паралелно с Попарином страном водила је улица према градској пекари и Малом логору.Било је то педесетих година прошлог вијека. Све је рађено ручно. Припрема тијеста, обликовање штруца и печење.

Уочи Божића на Баднњицу ту су се пекле бравље пецивице.које би се служиле на јутарњем доручку уз положајника када би се око свијеће окупила цијела породица.Обичај је био да се за мали Божић или Српску нову годину остави једна плећка.У народу је постојало вјеровање да се на кости плећке може предказати какава ће година бити за домаћина. Само одважни вјерници користили су ове услуге. Члановима Партије и њиховим симпатизерима било је строго забрањено упражњавање ових обичаја поводом Божића и других вјерских празника као и склапање црквеног брака и крштење дјеце. Међутим, понеки од њих су у тајности ипак обиљежавали овај празник.

Слатка опклада
Билећанин Јевто Попара, у вријеме Аустроугарске власти, опкладио се у вароши у једном кафанском друштву да ће пољубити булу (уобичајени назив за љепушкасте муслиманке) и да због тога неће одговарати. То једне прилике и учини, па га на основу пријаве позваше на суд. Аустријски судија га при том упита зашто је то учинио, будући да је такав преступ био забрањен због нарушавања међунационалних односа.
Досјетљиви Јевто одговори да ју је пољубио на Божић, а у православној вјери је обичај да се тог дана љубе они који се воле.
Судија потражи у закону ставку „обичај“ и кад се увјери да тога нема, ослободи Попару кривице јер тадашњи закон није познавао обичајно право.

Напуштена зграда пекаре, а некад је хљебом хранила цијелу Билећу

Активисти Комунистичке партије били су задужени да евидентирају породице које су користиле ове пекарске услуге и тако им отварали досијее.Оно што је био посебан гушт је такоизвана умакалица а то је врућ хљеб и масноћа од печења припремљеног у тепсији.Ту јутарњу посластицу уочи Божића многи су користили а нарочито они који нису били вјерници.У продужетку ове зграде била је стара турска касарна касније од Аустоугарске обновљена а звали смо је Мали логор,