Но чему је било нужно мијењати онај стари, усвојен још у годинама када се подизао српски државотворни бедем у Босни и Херцеговини?
Наиме, у старом Грбу Бања Луке, у средишту стилизованог византијског крста налазио се српски ратнички штит на коме је урезан свесрпски грб – православни крст са четири огњила, окренута тако да су им кремене стране усмјерене крсту.
Бошњачки посланици у Градској скупштини Бања Луке пожалили су се Уставном суду Републике Српске да им је овим знамењем обрушенa постојаност народних осјећаја и да у таквом просрпском знамењу не могу препознати своје бошњачко насљеђе!

Уставни суд РС прихватио је ову тужбу као засновану и наложио 2013. године Градској скупштини Бања Луке да усвоји ново рјешење градских биљега.

И ево, ових дана је усвојено то ново рјешење. Прихваћен је приједлог српског грбовничара (хералдичара) Драгомира Ацовића.
Ако би се најпростије требао описати нови Грб Бања Луке и појаснити његова симболика, онда би се рекло да је то ратнички штит (симбол да су град подигле и одбраниле војничке снаге) са два поља, црвеним и плавим. У црвеном пољу (симбол племените крви која је страдавала за живот града) се налази сребрни бедем са кулом мотриљом изнад отворене Главне градске капије и са двије побочне куле-стражарнице (симбол да је град отворен за све који у миру долазе али и да ће бити одбрањен од сваке зле намјере). То је уједно и симбол бањалучке тврђаве, настале из римског војног логора.
Плаво поље је симбол Врбаса, ријеке која Бања Луку поји водом, доноси јој питомину зелених обала и свјежину планинске оштрине.
Врбас је знак од Бога дароване животне силе на којој град може опстати, али и оне небеске у чијој води, попут јорданске, треба свој дух преображавати.
У плавом пољу штита, стилизовани су таласи у бијелим тракама (симболи протока живота и времена које све носи и мијења), а у њима се препознају кљунови уникатних врбаских чамаца – дајака (чамци су симбол бањалучке Нојеве барке, која град одржава на таласима времена).
У овом грбовничком рјешењу проблематично је то што се ови симболи налазе на ратничком штиту германско-хабзбуршког стила („одсјечени штит“), а не на српско-византијском ратничком бранику („троугласти штит“)!
Дакле сама основа знамења је поремећена, јер штит не носи дух и тежње народа који је град одбранио и који га и данас чува.

На Великом грбу града изнад штита налази се златом озидана круна, стилизована у Донжон-Кулу тј. кулу која се брани до смрти!
Ова златна круна је биљег да је Бања Лука друштвена заједница са највишим степеном самоуправног уређења у држави, а то је слободни град.
Уз штит окруњен златом, стоје два знаменита Бањалучанина;
са десне стране Градске капије стоји велики српски писац Петар Кочић, који држи копље са заставом Републике Српске.
Петар Кочић је цио живот посветио пишући и борећи се за српску слободу и независност у Босни и Херцеговини.
Са лијеве стране градске капије стоји Светислав Милосављевић и држи копље са градском заставом.
Светислав Милосављевић, генералштабни бригадни генерал, био је први бан Врбаске бановине са сједиштем у Бања Луци.
Врбаска бановина била је једна од девет бановина у оквиру Краљевине Југославије.
Бан Милосављевић уложио је своје врсно знање и снажан утицај на Двор, да Бања Луку изгради у просвјећени и развијен град Босанске Крајине. Изградио је или великим дјелом дао допринос да се оснује све оно што град и данас баштини као своје урбано насљеђе – Бански двор и Банску палату, Позориште, Музеј, Саборну цркву, Градски парк, споменик Петру Кочићу, градске новине…упамћен је као бањалучки Перикле (златни владалац античке грчке државе).
На копљима обје заставе, и државне и градске, налазе се златни трнови вијенци, симболи страдалничког пута и побједе на том путу.
Цијела ова композиција од знамења стоји на простирци од кестеновог и липовог лишћа
(симбол бањалучких градских дрвореда, који су знак просвјећене градске заједнице, која живи у булеварима са племенитим крошњама).
Ето, то би било најкраће могуће тумачење новог Градског грба Бања Луке.

Но чим је нови грб усвојен, јавили су се протести појединих бошњачких странака, које сматрају да је ово поново свесрпски лик и да се тужба мора вратити пред Уставни суд.

Оно што као грађанин Републике Српске могу свједочити, то је да процеси тихог растакања и мирнодопске ерозије духа и самосталности Републике Српске незауставно теку и да на сваких 3-5 година у својој мутној бујици однесу понешто од достојанства и жртве положене у темеље једине истинске насљеднице старе босанске државности, Републике Српске.
Укинут је Грб Републике Српске, укинута је Химна РС, укинут је Дан и Крсна слава РС, укинута је Војска РС, измјењено је име Главног града РС,…остала је још само српска тробојка под којом је ова мученичка караула подигнута и са којом је брањена до 1995. године.
Оно што забрињава у конкретном рјешењу бањалучког грба, је то што је ово први грб у Републици Српској са германско-хабзбуршким ратничким штитом!
Да ли је то пропуст грбовничара или је то тиха пројава повратка старих анексионих духова са „бечког двора“, не знам.
Не знам ни како је Кочићу поред штита који га је цијелог живота гонио и на крају довео до умног растројства. Можда га у тој умној маглини и не примјећује!
Како је генералу Милосављевићу који се у Првом великом рату, побједнички изборио са тим штитом, ни то не знам.

Знам само да српски народ у Републици Српској гледајући шта односе тихе законске бујице нашег робског примирја, сигурно иде од слободарског духа бана Милосављевића ка умном растројству Петра Кочића.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина