• Соколско друштво у Тополи основано је 21.2.1932. (1)

Опленац, октобра 1934. године

Као и сваке године, тако и 1934 године прослављен је Свети Сава у школама. Поред извршеног црквеног обреда и програма школске деце, одржао је предавање о Соколству брат Милан Миладиновић, учитељ начелник Соколске чете у селу Тополи. Увече су у соколском дому женска деца извела „Вежбе са заставицама“ и  симболичну скупину „Ој Словени“. Вежбе и скупина изведене су уз песму. Вежбачи су за свој труд награђени бурним аплаузом присутних гостију. (2)

Соколско друштво у Тополи је за кратко време, успело да својим енергичним радом, задиви не само становништво Тополе, него је свој рад проширило и на околна села. Прва соколска чета у селу Тополи основана је 1934. године. Оснивачкој скупштини присуствало  је око 200 мештана од којих се уписало у току дана 80 чланова-вежбача, док се и даље вршио упис чланова. Са вежбама су почели одмах, под руководством брата Бранислава Буљубашића, начелника Соколског друштва у Тополи, заједно са Миланом Миладиновићем, учитељем, начелником ново основане чете. У управу  Соколске чете изабрани су: старешина брат Трифун Станојевић, заменик Војин Марковић, начелник Милан Миладиновић, заменик Милован Станимировић, тајник и благајник Милутин Марковић, ревизори Миодраг Тадић и Војин Радојковић.  На оснивачкој скупштини присуствовали су као делегати Соколског друштва у Вароши Тополи старешина Воја Недић, члан Јован Јанковић, директор краљевог имања на Опленцу, просветар др. Драгутин Грабовац и начелник Братислав Буљубашић. Брат Воја Недић истакао је значај Соколства, Грабовац је говорио о користима телесног вежбања, а Буљубашић о правима и дужностима чланова. Скупштина је била завршена бурним клицањем краљу, краљевском дому, старешини Сокола и Савезу Сокола. Затим је било народно весеље уз песму, свирку и игру. (3)

Од 1934 до 1935. Друштво у Тополи  основало је 7 сеоских чета. Соколана друштва била је у конаку Карађорђевића. На молбу соколског друштва краљ Александар наредио је да се конак преуреди у вежбаоницу друштва. Друштво је први пут учествовало на слету у Сарајеву и потом у Загребу 1934. Коло Српских Сестара у Тополи подарило је друштву заставу. Застава је освећена. (4)

Соколска жупа Сарајево приредила је 1934. слет на Видовдан, поводом 25-годишњице постојања. У Извештају је истакнуто : „Почетком јуна као прве започеле су соколске приредбе покрајинског слета у Сарајеву, а са штафетом из Сарајева на Опленац, камо су донели Соколи бакљу захвалности, која је упалила вечну луч над гробом краља Петра I. Захвално Соколство тим актом исказало је вечно поштовање и дубоку захвалност краљу, који се борио пушком у руци за слободу народа. Са кресом и губом из чорковачке планине, гдје је четовао Петар Мркоњић, изазвали су искру која је упалила бакљу и која је пројурила пут у дужини од 355 километара за 17 часова и 35 минута до гроба краља. (5)

После убиства и сахране краља Александра 1934. соколске жупе и друштва ходочастили су до краљевог гроба  на Опленцу. Свој пут описао је Анте Тадић из Суботице. Путовање је било без песме и смеха. Воз је стигао у Младеновац. Падала је киша. Путници су ишли једни на аутобусе, други на железницу узаног колосека за Аранђеловац. Путовао је по одличном путу на коме се једва кретао претрпани аутобус.  Кратак одмор у опленачком хотелу и после тога пењање на Опленац. (6)

Соколски дом у Тополи

Соколска жупа Крагујевац организовала је ходочашће на Опленац 21. новембра 1934. године. Кренули су из Крагујевца путујући свим расположивим превозним средствима : аутима свих врста, аутобусима и колима. На челу је био старешина жупе Милоје Павловић. Био је то поход соколских црвених кошуља на Краљевску задужбину на Опленцу. Излет без песме и свирке. Збор је био код старе цркве Вожда Карађорђа у Тополи. На окупу су била друштва са територија жупе и то : Крагујевац-Матица, Крагујевац I, Јагодина, Ћуприја, Краљево, Чачак, Свилајнац, Горњи Милановац, Сењски Рудник,  Баре-Ресава, Лапово и Рача, са својим четама, од којих су неке дошле пешке, путујући по неколико сати. Пошли су постројени у двојне редове ка Опленцу. На челу поворке у којој је било око 350 сокола и соколица, била је управа жупе са жупском заставом и заставом Соколског друштва Крагујевац-Матица. Између застава ношен је сребрни венац, који је представљао гране липову и храстову са великим соколом на врху са широко размахнутим крилима. На златној металној траци биле су угравиране речи : „Витешком Краљу Александру I Ујединитељу  – Соколска жупа Крагујевац“. А на црном картону била је трака у државним бојама са натписом : „Чуваћемо Југославију“. Венац је био ручни рад браће Сокола. Морали су доста дуго чекати, док су дошли на ред, да би се поклонили гробу, јер су многобројне делегације ходочастиле и пошто су били даље од њих, пустили су их испред себе. Постројени пред црквом слушали су службу Божју, коју су служили свештеници из Велике Кикинде, јеврејски рабини из целе Југославије и други. Дошли су на ред. Помен је вршио Соко-свештеник, а помагао му је жупски просветар. У хору је певало певачко друштво „Краљевић Андреј“ из Крагујевца.  Дириговао је Владимир Кириловић, наставник музике. После завршеног помена, на позив сокола-свештеника, сви су кликнули трократно : „Слава!“. Сишли су сводове крипте и приступили краљевом гробу са запаљеним воштаницама. Заставе су биле спуштене. Брат Милоје Павловић је спуштајући венац захвалности одржао говор. Истакао је да ће соколи и соколице жупе Крагујевац чувати Југославију, окупљени у још чвршће редове око свог младог краља Петра II  Карађорђевића, и тиме до краја испунити завет Витешког Краља, који  је оставио  на самрти. Затим су целивали гроб. Тако су соколи и соколице Шумадије одали још једном последњу пошту сени Витешког Краља Ујединитеља. (7)

Представници сарајевске Соколске жупе походили су 1934. гроб краља Александра у Задужбини Карађорђевића на Опленцу. О томе су писали у „Соколском гласнику“. Путовање возом проведено је у посту и молитви. Од Аранђеловца соколи су путовали пешке, без залогаја хлеба, постећи. Соколи свих вера, међу којима жене, девојке, старци са села и града, пешачили су до Тополе, а од Тополе, пошли су на команду у корак и марширали до опленачке задужбине. Пред црквом делегација сокола затекла је огромне масе народа, које су дошле да се поклоне сени свог краља. У порти цркве су се могли чути сви дијалекти и  видети људи из свих крајева краљевине Југославије. Пре сокола ушла је у задужбину делегација националних жељезничара. Иза њих су соколи ушли у крипту. На челу је био најстарији соколски радник из жупе Милан Хаџи-Вуковић, старешина соколског друштва Фоча. Носио је позлаћену урну са земљом узотом са гробова јунака и мученика с Пала, Фоче, Зенице, Блашње … . Соколска делегација  ишла  је за њим. Стари  горштаци са Романије и Сокоца заплакали су испред гроба свог краља. Над гробом у тишини,прекиданом јецајима сокола и соколица, говорио је Радмило Грђић. У свом говору истакао је : „Краљу наш! Сарајево Ти шаље Соколе по црну и жалосну путу. Кад смо лани долазили, пратили су нас радосним кликтањем наш заносни Требевић, наше пољане и горе, планина нас додавала планини, бродили смо Србију земљу племениту и јуначку Шумадију да упалимо кандило соколске захвалности над гробом Твог великог Оца, с буктињом запаљеном ватром наших срдаца.

А сада нас испратише туге големе и срца сломљена, Војводо наш и рано наша непреболна. Романија нам не кликне весело, јер јој се срце окамени црног дана марсељског. Наше црне мајке заплакаше, наше сестре расплетоше жалосне косе, а чобанче преби фрулу, залелека и писну ко рањен соко. Ми Ти носимо њихове сузе и тугу чемерну. Приносимо на Твој свети гроб земљу с гробова наших мученика и јунака. Њихови гробови нису више хладан кам. Они говоре јасније и речитије него икад поколења које мора да изврши аманет Краљу ! Босна је данас крваво стиснута песница, Сарајево је огњени мач. На његову врху носимо нашу заклетву да ћемо чувати Југославију. Како се право заклели тако нам Бог помогао !”.  „Тако нам Бог помогао” одјекнуло је криптом. Тада је Хаџивуковић, уплакан, спустио урну на гроб краља Александра. На урни су биле речи : „Соколи жупе сарајевске приносе земљу с гробова мученика и јунака на гроб Витешког Краља са заклетвом „Идемо Вашим светлим трагом”. Тиме је завршена свечаност. Соколи су се разишли дубоко потресени са утисцима који се нису могли заборавити. (8)  Соколска жупа Сарајево наставила је да сваке године приређује ходочашће на Опленац.

У ноћи између 18 и 19 маја 1935. кренуло је преко 600 сокола и соколица из жупе Осијек на Опленац да се у име свих припадника жупе поклоне гробу краља Александра. Посебан воз са члановима предвођеним управом жупе, стигао је на станицу Село Бања око 6 часова ујутро. Одатле су кренули делом пешке, делом колима преко шумадијских брежуљака на Опленац. Окупили су се око 9 сати пред задужбином, сликали се и сви заједно кренули у крипту. Ту су два свештеника, сокола, одржала помен, а старешина жупе Д. Петровић одржао говор. Затим је у име жупе Осијек положио на  краљев гроб калеж са груменом земље са родне груде Штросмајерове. Учесници ходочашћа редом су прилазили гробу и остајали у шутњи одајући почаст. Разгледавши задужбину и место Тополу соколи су се истим путем вратили у Осијек. (9)  Известилац за соколску филмску пропаганду Соколске жупе Осијек снимио је  „Поклонствено ходочашће наше жупе на Опленац 19 маја 1935.” (10) Они који нису били на Опленцу могли су  то  да виде на филму.

Соколи из свих београдских друштава су 9. јуна 1935. походили су  Опленац и гроб краља Александра. На походу учествовало је 800 сокола, већином чланова и чланица, а у мањем броју мушког и женског нараштаја. У одорама било је 400, а остали су били у народној ношњи. Неколико сокола било је у грађанским оделима. Соколска друштва путовала су делом аутобусима, а већином возом. Београдске соколе дочекали су соколи из Варош-Тополе на последњој станици (село Бања).  Истог дана Соколско друштво из  Варош-Тополе осветило је соколску заставу које је добило на поклон од Кола Српских Сестара из  Варош-Тополе. Пред Домом Карађорђевића формирана је поворка од преко 800 сокола и соколица, где су учествовали соколи из  Варош-Тополе. На челу поворке била је застава Соколског друштва  Варош-Тополе, заједно са 7 застава из Београда. Стигавши на Опленац соколи су се упутили у задужбинску цркву, спустили се у крипту и пришли гробу краља Александра. Соколице су на краљев гроб полагале букете ружа и каранфила. Кад је крипта била испуњена соколима, у свом говору старешина жупе Београд Смиљанић истакао је : „ … У величанственој, бескрајној и безбројној поворци поклоника, која се креће овом светом месту да ти се поклони и ода дужну пошту, ево и Сокола Твога дичног Београда и престоничке жупе, ево браће и сестара. Дошли су Соколи и Соколице, … . Имао си сучим изаћи пред витеза Обилића и пред цело коло царева и краљева.”  Након завршеног говора старешине соколи су тихо напустили задужбину. После подне Соколско друштво Варош-Топола приредило је свој јавни час, на коме су присуствовали сви учесници похода из Београда. (11)

Соколи Инђије походили су Опленац 2 августа 1935. Пред Соколским домом „Карађорђе” Соколског друштва Варош Топола, формирана је соколска поворка, на челу са својом заставом, која је пошла на Опленац. Старешина Војновић и заменик старешине Петровић носили су венац од ловоровог лишћа. На Опленцу соколи су ушли задужбинску цркву пуну народа, који је дошао да се поклони гробу краља Александра. Свештеник је одржао помен за упокојење душе, па су  Војновић и Петровић положили на гроб венац захвалности.  Војновић је одржао пригодан говор. Парох се захвалио  Војновићу на лепом говору и соколима који нису жалили труда да дођу и да се поклоне гробу краља. После су соколи разгледали храм,  и безбројне венце краљу Александру.(12)

Приликом ходочашћа на Опленац 1935. Соколској жупи Карловац уручена је соколска застава, дар краља Петра II. (13)

Цркву на Опленцу посећивали су и соколи из Чехословачке. На годишњицу смрти краља Александра око 50 чланова  чехословачко-југословенске лиге, на челу са професором Зенклом, дошла је у Југославију да посети гроб краља Александра. Делегација је донела урну са земљом из Чешке, Моравске и Словачке. Стигли су 14. октобра 1935. на Опленац, поклонили се на  краљевом гробу и положили на гроб урну са земљом као и ловоров венац украшен цвећем са чешкословачком траком. Над гробом је професор Зенкл одржао том приликом дирљив говор.  Са члановима изасланства било је и 25 сокола из Чехословачке, који су положили на гроб венац од црвених каранфила. (14)

У Соколском друштву у Тополи било је 31.12.1936. 71 чланова и чланица, 66 нараштаја, 18 деце, свега 105. (15)

Друштво је деловало у оквиру V окружја жупе са седиштем у Ваљеву. У друштву је било 31.12.1937. 53 чланова и чланица, 20 нараштаја, 47 деце, свега 120. (16)

Пошто је прославила годишњицу Соколске Петрове петолетке Соколска жупа Сарајево послала је  депутацију са својим заставама на гроб краља Александра на Опленцу. У Аранђеловцу је сарајевске соколе дочекало старешинство Соколског друштва Аранђеловац са члановима и заставом. У име Савеза Сокола поздравио их је члан управе Савеза генерал Стаја Стајић, који је поздравио соколе Сарајева и преко њих сву соколску и националну Босну. У крипту над гробом краља одржао је помен свештеник Станковић из Вареша и прота опленачке цркве Божић. Старешина жупе Бесаревић између осталог истакао је : „… ми Соколи на 6 септембра … положисмо завет, да ћемо извршити  Петрову петољетку, да ћемо у року од 5 година својим неуморним и неустрашивим  радом на духовном и материјалном препорођају нашег народа на 6 септембра 1941 ако Бог да својим конструктивним радом на ширењу националне мисли, на подизању свога народа у сваком погледу, …. ми Соколи сарајевске жупе, која је имала ту срећу, да је у њеној средини синула мисао петољетке, …”. Члан Соколске чете Касиндол, В. Бојевић рецитовао је Јевђевићеву „Заклетву тежака”. (17)

Соколска друштва користила су своје посете Београду и Србији да би посетила и Опленац. Група чланова и чланица Соколског друштва Бели Манастир учествовала је крајем маја 1938. у народним ношњама из њиховог краја на фестивалу народних игара у Београду. После фестивала посетили су Опленац. (18)   Око 60 чланова музичког друштва „Глазбарски склад”, већином чланова соколског друштва из Каштел-Новога у Далмацији, посетило је Цер, где је учествовало са својом музиком на прослави 25 година церске битке. Предводио их је  стари соколски борац проф. Стјепан Роца из Сплита.  После прославе церске битке посетили су гроб Незнаног јунака на Авали и Опленац.  На гробовима краља Петра и Александра запалили су по једну свећу. Приликом њиховог боравка у Београду Управа Савеза Сокола уступила је члановима „Глазбеног склада” просторије за коначиште. У Београду су разгледали знаменитости града. Њихови родитељи су са осамдесет сељака из Каштела на челу са Стјепаном Роцом 1928. путовали Србијом до Косова.  (19)

Соколско друштво у Руми било је свесно величине и значаја историјске 1918. када је престала Голгота и настао Васкрс српског народа. Одлучило је да двадесетогодишњицу ослобођења и уједињења 1938. прослави на најсвечанији начин. Друштво је хтело да међу својим припадницима укаже сву лепоту борбе за ослобођење и уједињење. Као почетак и увод у прославу јубиларне године друштво је са свим категоријама и са бициклистичком секцијом и многобројним грађанима посетило Опленац, задужбину краља Петра, и у њој припалило воштаницу, а након одржаног помена, на коме је певао соколски хор, положило венац на гроб краља Петра. Говорио је старешина друштва Ловасић. Соколи су разгледали задужбину и њене мозаике. Соколима су се придружили сиромашнији грађани, којима је испуњена жеља да виде Опленац. (20)   У друштву Топола је било 31.12.1938. 61 чланова и чланица, 17 нараштаја, 38 деце, свега 116.  (21)

Опленац су сваке године посећивали учесници Савезне просветне школе из Београда. Учесници Савезне просветне школе СКЈ са течаја од 7 до 20. 8. 1938. посетили су Опленац. На Авали су се поклонили гробу Незнаног јунака а на Опленцу гробу краља Александра. Разгледали су венчачку виноградарску задругу, Аранђеловац, Буковичку Бању и Панчево. У Панчеву су говорили пред спомеником краља Петра. На гроб краља Александра положени су венци. У име бугарских Јунака говорио је Борис Васиљев, инспектор за физичко васпитање и начелник жупе јунака у Софији. Између осталог рекао је и ово :  „Клањам се гробу Краља Витеза и борца за слободу свога народа и истинску словенску идеју.”(22)

Учесници  Савезне просветне школе ССКЈ са својим наставницима посетили су Опленац. Пошли су из Београда аутобусима на Авалу, где су посетили гроб Незнаног јунака, дивећи се споменику. Разгледали су околину споменика, и кренули за Младеновац, одакле су продужили за Опленац. У крипти су се поклонили гробу краља Александра. У име руског соколства говорио је Леонид Базиљевић. У име пољског соколства говорила је Ванда Цертовић, на пољском језику. После њих говорио је бугарски Јунак Петар Ангелов. За Ангеловим говорила је Антонија Шкерле. Антун Милинковић у свом говору обећао је да ће соколи испунити свој завет. Учесници течаја разгледали су крипту са гробницом и вратили у цркву где су се поклонили сенима краља Петра I и вожда Карађорђа. Разгледањем застава српске војске завршили су посету цркви, па су прешли у музеј где су разгледали венце. Прегледали су имање, па су се окупили испред Опленачког дворца. Говорио је Јосим Сендић. Посетили су венчачку задругу, и подрум задруге кроз који су их провели задругари. У просторијама задруге говорио је Душан Ћулум, а после су наставили пут у Аранђеловац. Разгледали су Буковичку бању. Посетили су Буковичку цркву. На повратку из Аранђеловца посетили су Орашац. Са степеница основне школе говорио је Миро Пресл о значењу места као и улози Шумадије у борбама за ослобођење и уједињење. После је говорила Славка Шинжар, која је истакла лепоте земље. Учесници су се вратили у Београд у просторије студентског дома. (23)

Загребачки соколи посетили су Опленац 8 септембра 1939. Као заједнички завет загребачких соколских друштава у оквиру Соколске Петрове петолетнице понели су посребрени велики ћирак са натписом  „Витешком краљу Александру I Ујединитељу – Соколство града Загреба – 8.9. 1939”. Ћирак је био пар свећњаку који је загребачка жупа донела раније на Опленац. Поход је извршен на предлог Соколског друштва Загреб 3. (24) Соколи из Загреба посетили су такође Војни музеј, Музеј Кнеза Павла, Золошки врт, Београдски сајам, … . (25)

Учесници  Савезне просветне школе ССКЈ  обележили су завршетак течаја 1940. ходочашћем на Опленац и Авалу и обиласком Орашца и Тополе. Два војна аутобуса повезла су их испред студентског дома рано ујутро 17 августа 1940. ка Авали. Код Споменика Незнаног јунака течајци су се подсетили на борбе Скопског ђачког батаљона у коме су били и соколи. Течајац Љубо Саблић је у свом говору на Авали истакао : „… Скоро четврт века је прошло од онога дана када си Ти, не двоумећи ни часа, стао на праг свога огњишта, одлучно и јуначки, спреман да се до крајњих могућности бориш за слободу свога народа”. После одмора у Младеновцу, наставили су за Опленац. Успут су свратили у дворски подрум, испод Опленца. После су сишли  у крипту цркве да се поклоне сени краља Александра. Стајали су пред гробом краља, док је тихи глас Милисављевића говорио о покојнику. Хор је певао „Ој  Добердов” од Зорка Преновца, а Бранко Фрелих је рецитовао „Наш мртви Краљ” од Д. Анђелиновића. Председник Просветног одбора С.С.К.Ј.  М. Станојевић говорио је о краљу Александру. После посете цркви течајци су разгледали краљево имање и музеј. Течајци су испред музеја слушали говор А. Чорде, који је истакао : „ми са поносом можемо речи да смо ми тај народ који је у сваком погледу и на сваком пољу делатности дао безброј својих синова, који нашу славу и наше име пронесоше на све четири стране света”. Отишли су с Опленца у Тополу да виде цркву Карађорђеву. Пред црквом је био споменик Карађорђу. Течајци су обишли и подрум Венчачке задруге, где им је о задружном покрету говорио Жарић. У Аранђеловцу су се одморили. Пред купатилом им је о значају минералних вода говорио И. Косовац. У Орашцу разледали су школу, пред којом им је Станојевић саопштио да је завршен течај и позвао их да се заветују, као некад Карађорђу устаници, да ће часно служити краљу, народу и соколству. Течајци су се вратили у Београд. (26)

Соколско друштво Вршац на бициклима походило је Опленац и при повратку сликали су се 14.8.1939. код банатских Карловаца. Ходочашћа сокола на Опленац настављена су до Априлског рата 1941.

Прочелник Соколске Петрове петогодишњице у друштву у Тополи био је Миодраг Вујић. Соколи из Тополе заветовали су се да ће у оквиру Петрове петогодишњице  1 децембра 1940. засадити на њиви општине Варош Топола, званој “Врело” на површини од 60 ари воћњак. Воћњак је требао да као огледно добро служи околини. (27)

У оквиру прославе јубилеја 200-годишњице Првог српског устанка обновљено Соколско друштво Београд III на Звездари организовало је 2004. излет аутобусом на Опленац. На излет је ишло 22 соколића из соколског друштва Нови Београд на челу са начелником друштва професором Обрадом Јанковићем, а из друштва Звездара 14 соколића и 8 чланова, на челу са старешином Зораном Андрејевићем. Прво су посетили Орашац. Пред меморијалним спомеником у Маричевића јарузи говорила је професор историје Сузана Анић. Потом су обишли спомен цркву, па музеј и спомен школу. Затим су отишли у Аранђеловац и Буковићку бању. Пут су наставили према Тополи и Опленцу. Посетили су храм Св. Ђорђа. Обишли су музеј. У Тополи су посетили Карађорђеву цркву, Конак, Кулу и музеј Првог српског устанка. (28)  Соколско друштво у Тополи обновило је свој рад.

Соколско друштво у Тополи основано је 21.2.1932. На молбу соколског друштва краљ Александар наредио је да се конак преуреди у вежбаоницу друштва. Друштво је оснивало своје  сеоске чете. Соколска жупа Сарајево приликом слета у Сарајеву 1934 године упутила је штафету до гроба краља Петра I на Опленцу. После убиства краља Александра 1934. соколске жупе и друштва ходочастили су до краљевог гроба  на Опленцу. Придруживали су им се соколи из Тополе. Ходочашћа су била део васпитања у духу родољубља. Зато су своја ходочашћа снимала и приказивала на филму. Сем сокола и остала родољубива друштва и мноштво грађана ходочастили су на Опленац. После Другог светског рата нове  власти су уместо соколских друштава основале СТВ „Партизан”. Власти су покушале да Титовим култом у Кући цвећа у Београду замене поштовање према задужбини Карађорђевића на Опленцу. Деведесетих година 20 века дошло је до обнове рада соколских друштава. Соколско друштво у Тополи обновило је свој рад. Обновљена соколска друштва наставила су своја ходочашћа  Опленцу.

Саша Недељковић
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

 Напомене  :

1. Др. Никола Грабовац, „Соколско друштво Варош Топола“,  „Око Соколово“, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937,  бр. 7, стр. 151,152;

2. „Варош Топола“, „Из наших жупа друштава и чета“, „Соколски гласник“, Љубљана, 9 фебруара 1934, бр. 7,  стр. 4;

3. „Оснутак чете у Тополи“,  „Из наших жупа друштава и чета“, „Соколски гласник“, Љубљана, 9 фебруара 1934, бр. 7,  стр. 4;

4. Др. Никола Грабовац, „Соколско друштво Варош Топола“,  „Око Соколово“, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937,  бр. 7, стр. 151,152;

5. „Извештаји за 5 редовну главну скупштину Савеза сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935″, стр. XLVII;

6. Анте Тадић, Суботица, „Опленац“, „Соколски гласник“, Љубљана, ,  1 децембра 1934, бр. 49, стр. 7;

7. Ш. Ђ, „Ходочашће Сокола и Соколица из Шумадије на Опленац“, „Соколски гласник“, Љубљана,  1 децембра 1934, бр. 49, стр. 7;

8. „Соколи сарајевске Соколске жупе на Опленцу”, ”, „Соколски гласник“, Љубљана, 4 јануара 1935, бр. 2, стр. 5;

9. „Наше ходочашће на Опленац”, „Братство”, Осијек, 15 јуна 1935, бр. 3-4, стр. 19;

10. „Соколска пропаганда – филм”, „Братство”, Осијек, 15 јула 1935, бр. 5-6, стр. 58;

11. „Поход београдског Соколства Опленцу”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5 јула 1935,  бр. 28, стр. 4;

12. П.Л. „Поход Сокола на Опленац”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 6 септембра  1935, бр. 33, стр. 3;

13. „Одликовање Соколске жупе Карловац”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;

14. „Чехословаци Витешком Краљу Ујединитељу”, „Соколски гласник“, Љубљана, 25 октобра 1935, бр. 40, стр. 3;

15. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 27, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;

16. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVIII редовну годишњу скупштину 3 априла 1938 год.”, стр. 87, 104, „Око соколово”, Београд, 1 априла 1938, бр. 4;

17. „Сарајевски Соколи са свим заставама својих јединица поклонили су се гробу  Витешког Краља Ујединитеља на Опленцу”,  „Соколски гласник“, Београд, 2 октобар 1937, бр. 30, стр. 3;

18. „Сд. Бели Манастир“, ,,Братство“, Осијек, јули–аугуст 1938, бр. 7–8, стр. 134;

19. „Посета чланова “Глазбарског склада” из Каштел-Новога Церу, Авали и Опленцу”, „Соколски гласник“,  Београд, 25 августа 1939, бр. 34, стр. 1;

20. „Соколско друштво Рума на Опленцу”, Соколски живот, „Око Соколово“, Београд, 9 октобар 1938, бр. 8;

21.  „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XIX  редовну годишњу скупштину 26 марта 1939  год.”, стр.  41, „Око соколово”, Београд, 26 марта 1939, бр. 3 и  4;

22. Емил Кавгић, Воћин, „Савезна просветна школа у Београду“, „Братство”, Осијек, 15 новембра 1938, бр. 11, стр. 218-220;

23. „Учесници Савезне просветне школе на Авали и Опленцу”, „Соколски гласник“,  Београд, 25 августа 1939, бр. 34, стр. 2, 3;

24. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 25 августа 1939, бр. 34, стр. 3;

25. „Позив соколству жупе Загреб”,  „Соколски гласник“, Београд, 25 августа 1939, бр. 34, стр. 4;

26. Слободан К. Николић, студент славистике, „Са Савезном просветном школом на Опленцу и Авали“, „Соколски гласник“, Београд, 30 август 1940, бр. 35, стр. 2,3;

27. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 год.”, стр. 51, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4;

1. Зоран Андрејевић, „Били смо у Орашцу, Тополи и Опленцу”, „Око Соколово“, Београд, септембар-октобар 2004, бр. 19-20, стр. 5, 6;