ЗАВИЧАЈНЕ НОСТАЛГИЈЕ ПРОФЕСОРА ЛАКЕТЕ: Сјећање на Невесиње из шездесетих година

  • Професор историје и публициста Никола Лакета пензионерске дане проводи у Аустралији. Међутим, срцем и душом је стално у Невесињу и Херцеговини.

Његово познавање историје и поријекла херцеговачких породица већ је подијелио са земљацима из читавог свијета. С времена на вријеме, лијепим причама подсјети и на догађаје из шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека везане за кршевити завичај.

Професор Лакета је ових дана освјежио сјећања на вријеме свог школовања у Невесињу, прије више од пола вијека.

Прва генерација невесињских средњошколаца

Причу почиње уласком у Невесиње из правца Миљевца (1962):

„Својом монументалношћу, бјелином фасаде и црвенилом крова био је упадљив војни логор-касарна. Висином су се истицала два звоника српске православне и католичке цркве.

С десне стране налази се игралиште ФК «Вележ» које је било ограђено високом сивом дрвеном оградом која је штитила незване посјетиоце да муфте или за џаба гледају фудбалске утакмице. Требало је платити симболичну карту и помоћи локални клуб који је увијек кубурио са финансијама и једва је састављао крај с крајем. Велики мецена, покровитељ и играч клуба био је Вуко Радош, директор ГП Бишина. Велики број Вележових играча радио је у овом предузећу. Када је послије Привредне реформе 1965. године пропала ГП Бишина у веома тешку ситуацију дошао је и ФК Вележ и читава привреда Невесиња. Дошло је до масовног отпуштања радника са посла. Када је нешто касније режим отворио границе, многи радници су отишли на ”привремени рад” у иностранство на арбајт у Њемачку,само што се тај привремени рад претворио у трајни. Многи се нису никада вратили или се враћају тек као пензионери на стара огњишта.

Наспрам улаза у игралиште, с лијеве стране улице гдје је почињао асвалт, налазила се ”Вукова гаража” како је народ популарно звао објекат ГП Бишина. Била је то велика и јака грађевинска фирма која је изградила све боље зграде у Невесињу, Херцеговини и Далмацији, хотеле по Дубровнику. И дан данас могу се препознати зграде у Невесињу од фино тесаног камена које је градила Бишина: Основна школа, зграда СДК-а, Дом ЈНА, Пошта, зграда суда и читав низ стамбених зграда.

У ЗДРАВОМ ТИЈЕЛУ ЗДРАВ ДУХ: Час фискултуре

Управо те, 1962. године, грађена је Основна школа у коју сам као у нову савремену установу пошао у 7. разред. Прва стамбена зграда била је с лијеве стране улице, кућа шумара Вучинића, касније кућа шумарског инжињера Нова Вучинића. До ње се налазила зграда СДК-а, затим зграда Грађанске школе у којој је тада био Народни универзитет и Народна библиотека. С десне стране улице биле су зграде војног логора и Дом ЈНА са Кино салом у којој су приказивани филмови и одржаване разне културне манифестације: приредбе, позоришне представе и концерти пјевача народне и забавне музике. Испред Дома ЈНА био је простран градски трг са спомеником ревулуционару и шпанском борцу Благоју Паровићу. На градском тргу својом монументалношћу доминирала је зграда Хотела Невесиње која подигнута за вријеме Аустро-Угарске монархије, а која је дограђивана у више наврата, док седамдесетих година није преуређена у стамбени објекат. Тако је Невесиње остало без старог хотела за кога многе Невесињце вежу лијепе успомене са многих балова, весеља и игранки. Хотел је могао бити и трагичан за Невесиње јер су Нијемци приликом повлачења 1945. године, минирали читав хотел, бар и ресторан салу. Читав тај убојити арсенал откривен је случајно приликом реновирања хотела седамдесетих година. Касније су Невесињци говорили у шали да су ”плесали на бурету барута” и знатно више. Само је нека пука срећа спасила град и људе од катастрофе.

Иза хотела, према новој пошти, била је хотелска башта у којој је у љетним мјесецима свирала музика. Касније је ту била и куглана. Сваког дана пред нову пошту око 9 сати, долазила је ”гатачка пруга”−аутобус Аутопревоза Мостар који је превозио путнике на линији Мостар -Гацко. Пругом је стизала пошта, новине и кутије са ролнама филмова који су се приказивали у Кино сали дома ЈНА. Поштари су преузимали пошту, војска филмове, а дјеца су носила бунтове новина и помагала Ђуру Пејичићу, инвалиду с дрвеном ногом, који је држао киоск у Сат-кули.
Иза хотела била је зграда и радионице занатске задруге Развитак. Један њен столарски погон налазио се у Швакином Селу које још није било изграђено и урбанизовано. Тамо су биле њиве и ливаде.
Поред Додерове куће била је фратровина и читав низ кућа с лијеве стране до католичке цркве и Нове болнице. Стара болница налазила се у Швракином Селу. С десне стране улице била је зграда суда и полицијска станица. На крају ове улице налазила се пилана и шумско индустријско предузеће са своја два димњака као два симбола тадашње невесињске нејаке индустрије.

У пилану се улазило кроз капију са великим славолуком који је за вријеме државних празника био украшен зеленилом, цвијећем, државним и паритјским застава и сликама политичара. Шума, то народно природно богатство, сјекла се немилице у планинама Вележи и Црвњу. Фаповима су довожени трупци који су пропилавани у грађу и јапију и као такви продавани за потребе грађевинске индустрије. Било је једно мање одјељење гајбара које је производило гајбе.Ту се налазила и велика гомила отпадног дрвете које је градска сиротиња бесплатно користила за огрев.

У Лапчевинама је била пиланска гаража из које су сваког јутра кретали фапови у шуму по балване. Шофери су возили у колони до Мачипоља, а онда су почињале «ауто трке»: сви возе упоредо преко Мачипоља и ко буде најбржи, први и товари и има шансу да направи више тура и да оствари већу зараду. Плаћало се од пређених километара на бројчанику, цајгеру. Недјељом су шофери прали, подмазивали и одржавали аута и читава је гаража брујала од силне буке и турирања камионских мотора.

Одмах до пиланске гараже била је и мљекара Планинског добра «Невесињско поље». Цестом према Луци, с лијеве стране, биле су зграде, управа и возни, боље рећи тракторски парк Планинског добра, са радним јединицама на Помаковцима, Злацу и Моринама.

На Ковачицама је био подигнут воћњак са засадима јабука, крушака, шљива и љешника. Углавном школска дјеца из гимназије ишла су колетивно на брање воћа и тако су зарађивали новац за ђачке екскурзије. Ученици су могли зарадити нешто пара и на вађењу кропира на економији и на пошумљавању голети у организацији ШИП Вележ.

На путу према Мостару, на Малти, завршавало се градско насеље. Ту се налазио муслимански харем који је дислоциран на нову локацију тако да је отворен простор за градњу нових производних хала Фабрике трикотаже «Невесињска» која је запошљавала углавном женску радну снагу на плетењу робе за војску.

Уже градско језгро Невесиња сачињавале су три градске улице. Све главне установе и радње већином су биле смјештене у главној улици која је кроз историју, зависно од политичких прилика, неколико пута мијењала име. Прво се звала Улица Фрање Јосифа у доба Аустро-Угарске од 1878. до 1918. године. Послије завршетка Првог свјетског рата, од 1918. до 1941. године, носила је име Краља Петра, а након Другог свјетског рата све до 1992. године носила је име Маршала Тита. Данас носи име Улица Невесињских устаника. Са ове три улице одвајали су се попречно невесињске махале и сокаци и стамбена насеља.
У главној улици биле смјештене трговачке, угоститељске и занатске радње, градска пијаца, основна школа, стара пошта, зграда општине и један мањи градски парк.

Пазарни дан био је сваког четвртка и на градској пијаци налазио се силан свијет. Сељаци су продавали грађанима сир и кајмак, пољопривредне производе, брашно, кромпир, суво месо, плаху, сланину, пршут и ракију. Тајно и поткијући ту се продавао и дуван. Градску вреву и галаму употпуњавале су пјесме са звучника који су били постављени у главној улици.

Невесиње је увијек имало доста кафана и биртија и никада није оскудијевало са таквим објектима.

”Ако буде стани пани, радићемо на пилани, наћемо се у кафани”, орила се пјесма.

Четвртком и свечаним данима кафане су биле пуне и из њих се чула мушка ганга. У црквеној авлији за вријеме свечаних празника, послије литургије, играло је коло и пјевала се пјесма, момачка и дјевојачка.

Дуго времена Невесиње је имало асвалтиране само двије улице и градску пијацу. Асвалт је почињао на Малти и завршавао се код гараже ГП Бишина на раскрсници путева за Кифино Село и Оџак гдје се данас налази нови кружни ток. Остали путеви били су бијеле прашњаве макадамске цесте.

Територијално ширење града Невесиња почело седамдесетих година 20. вијека. Послије 1965. године, комунистички режим је отворио до тада хериметички затворене границе и дозволио људима одлазак на рад у инострансво, углавном у Њемачку. Сви они који су добили отказе у предузећима одлазе вани, али није остало само на њима. Сва тадашња невесињска села имала су доста некваликоване мушке радне снаге која је кренула на рад у иностранство. Касније, свој тешко зарађени новац нису хтјели да улажу у својим селима, већ су почели куповати земљу и плацеве за градњу кућа у околини Невесиња, да ту смјесте дјецу и обезбиједе даље школовање у градским условима. У околини Невесиња на све стране ничу нова насеља. На Килавцима је никао читав један нови град. Памтим вријеме кад су далеко на Килавцима биле само двије куће двојице шумара Вујадиновића и Шаренца.

Расту Невесиња погодовала је градња осамдесетих година нових фабричких погона Фусола, Сокола из Мостара и Алата из Требиња. Нешто раније у Бојиштима је направљена нова пилана и фабрика намјештаја. Све у свему, Невесиње је тих година имало више од 1.000 запослених производних радника.
И број ученика био је у порасту. Поред постојеће Гимазије, 1974. године отвара се Средњошколски центар ”Благоје Паровић” који чине Гимназија и Школа ученика у привреди (ШУП).

Из програма ”Хиљаду основних школа у БиХ” гради се зграда нове основне школе у коју се по споразуму усељава Средњошколски центар. У близини школа гради се и нова спотрска дворана ”Невесињска” .

Аутопревоз из Мостара отвара једно мање предузеће у Невесињу које врши превоз путника, углавном ђака и запослених радника. И поред тога, велики број школараца остали су ђаци пјешаци и по неком неписаном правилу били су најбољи ученици“.

Професор Никола Лакета у лијепом сјећању остао је генерацијама средњошколаца у Невесињу, Зеници и Бањалуци гдје провео читав радни вијек. Од 1997. године Лакета са породицом живи у Аустралији. У публистичким радовима, Невесиње и Херцеговина остали су му стална преокупација. Интернет портали и форуми који окупљају Херцеговце не могу се замислити без професора Лакете.

Извор: Радио Невесиње

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар