Зашто Мирко и Славко никада нису убијали четнике?

У тим првим данима ослобођења, нико, па ни тај Ђорђе Андрејевић Кун, аутор грба са шест буктиња и највећи „графички ауторитет“ у новом режиму, није знао да Десимир Жижовић Буин, који је касније своје место у историји уписао ликовима најпознатијих српских партизана Мирка и Славка, није „обичан комунац“.

Јер, партизани нису листали часопис Млади Равногорац који је уређивао Драгиша Васић, па нису видели ни илустрације младог Буина. Све док Кун није добио безбедносни извештај да је један од његових пулена радио „са сарадницима окупатора“. Одмах је препоручено да се четник пошаље на Сремски фронт. Запенушао од беса, Кун се ухватио за пиштољ с намером да лично пресуди бившем четнику. Причао је касније Буин да је видео да овај заиста хоће да га стреља. Урадио је једино што је могао да уради у том тренутку, из џепа је извадио новчаницу од педесет недићевских динара, коју је као аутор потписао Вељко А. Кун, отац Ђорђа А. Куна. Послат је на Сремски фронт да чисти минска поља. Четири године касније, Кун је срео Буина и изненађено му рекао: „Па ти си још жив?!“

Тако је Десимир Жижовић Буин, самоуки цртач из Горњих Бранетића преживео Други светски рат. После рата је због „прљаве историје“ морао у колонизацију, у Банатско Пландиште, одакле се 1951. враћа у Горњи Милановац, у свој родни крај. Запослио се као илустратор у „Дечјим новинама“, где је био од њиховог оснивања. На почетку је цртао хумористичке и стрипове из националне историје. Када је у новембру 1958. године – пре 55 година – изашао први број стрипа из едиције „Никад робом“ нико тад није претпоставио да ће то представљати револуцију југословенског стрипа. Ни аутори тада нису знали не само да ће стотине хиљада деце широм државе са шест буктиња за идоле имати двојицу малишана Мирка и Славка. Поготово, јер нису ни намеравали да баш Мирко и Славко буду симбол партизанске борбе. Као што су се Тихи и Прле издвојили из групе „Отписаних“ где су у почетку били Зрики, Паја, Миле и остали, тако су се и Мирко и Славко спонтано издвојили у стрип-едицији „Никад робом“.

Првобитна прича стрипа „Никад робом“ пратила је пекарског шегрта Мирка који одлази у партизане, где су му најбољи другови били Зоран и Бошко. Славко се појавио у четвртој епизоди, а до тада је Мирко друговао са Зораном и Бошком. Касније је едиција осим првобитног назива добила и додатак „Мирко и Славко“, а од 1969. године Мирко и Славко постаће једини јунаци.

„Први наставак сам завршио за једну ноћ при светлости стоне лампе. Заспао сам док сам чекао да се туш осуши… Даљи рад на стрипу је био посебна прича. Појачавао се ритам изласка, па сам добио екипу која је радила позадину, туширала, исписивала слова. Много сам волео децу, знао сам шта може да им се допадне, и мислим да је ту била једна од тајни успеха стрипа који је постао најпопуларнији стрип свих времена у нашој земљи. У стрипу нисам изазивао мржњу, неговао сам пријатељство, разумевање и решеност да се одупре злу“, причао је Буин.

Издавач из Горњег Милановца је одрадио оно што би се данас назвало „добрим брендингом“, пошто су Мирко и Славко штампани на мајицама, дечјим перницама и омотима за свеске, бомбонама. И гомиле југо-клинаца који су гутали све о малим партизанима нису тад знали – а и зашто би – да је аутор тих хероја четник. И мало ко је приметио да су Мирко и Славко – како се говорило – убили више Немаца него што их је у Другом светском рату крочило у Југославију, а да притом нису убили ниједног четника.

Буин је касније говорио да је на Равну гору отишао 1941. јер су четници запретили његовом оцу да ће га убити ако не открије где му је син. Двадесетогодишњи Буин је сишао са тавана и прикључио се четницима од којих је, како је причао, добио пушку и две десне цокуле. Учествовао је у заједничкој четничко-партизанској акцији ослобођења Горњег Милановца од Немаца, мада у четницима углавном није носио пушку. На чињеницу да се Мирко и Славко нису сукобљавали са четницима вероватно је утицало и то што је Буин, иако је прихватио нову идеологију, није заборавио своју прошлост. Био је посебно везан за Драгишу Васића који је био одушевљен широким знањем малог Буина, иако је овај од школе имао само четири разреда основне. Буин је ценио и Дражу Михаиловића, при чијем штабу је био три године.

Мирко и Славко у својим причама су, тако, водили борбу само против окупатора, а заобишли су унутрашњу револуционарну борбу. Њихова револуција је била друге природе. Значај овог стрипа, који данас многи ниподаштавају, састоји се у томе што је први домаћи високотиражни стрип. Док су други издавачи бифлали тираже лиценцним издањима, типа Дизнија, Дечје новине су направиле први „блокбастер“ домаћих аутора.

Данас се за „Мирка и Славка“ каже да је уметнички крајње неуспешан, али комерцијално непревазиђен стрип. Неко ће рећи и да је велика пропуштена шанса српског стрипа због поједностављеног и стереотипног приступа како причи тако и илустрацији. Али, остаће забележено да је у питању једини наш стрип по коме је снимљен филм. Данас можемо да кажемо и да су „Мирко и Славко“ српски феномен, не само због тога што су настали у Шумадији, већ и зато што су, на пример, Словенци имали своју верзију која се звала „Мирко ин Рок“, али није имала ни близу успеха као шумадијски клинци партизани.

Прича која је пратила мале партизане заиста је била стереотипна, заснована на једноставним заплетима уз, за данашње погледе, бљутаве идеолошке фразе. У једној епизоди, на пример, партизани у једном кадру ослобађају село, а онда су у два кадра окружени сељацима уз мисао у глави младог ослободиоца написану у облачићу: „Народ баш воли партизане“. Или фразе типа „лепо стоји партизанска блуза“. Критичари су често као симбол баналности овог стрипа истицали чувену реплику:

„Мирко, пази метак!“

„Хвала ти, Славко, спасио си ми живот.“

„Мирко и Славко“ су првих пет година излазили у склопу Дечјих новина. Маја 1963. кренула је засебна едиција стрип-свезака „Никад робом“, где су се обрађивали разни периоди у историји. После неколико стотина свезака, у едицији су преживели само „Мирко и Славко“. Разлика у продатом тиражу „Мирка и Славка“ и издања где су биле друге приче и јунаци била је толика да су издавачи просто морали да укину све остале.Тираж је ишао преко 200.000 продатих примерака по броју, а повећавала се и учесталост излажења на једном недељно. Мирко и Славко су, дакле, испливали као најхероји у тој гомили „баналних и стереотипних прича и ликова“.

Мирко и Славко су излазили до краја седамдесетих, кад је дошло до засићења међу клинцима. Стрипови су почели да се раде сувише механички, с много више ономатопеја него дијалога. Један од узрока пропадања „Мирка и Славка“ је, међутим, и бирократски удар на „стрип као шунд“ почетком седамдесетих. Подизањем пореза на стрип, едиција је несносно поскупела, тражња и тираж су се смањили. Ликови су опстали још само у матичном листу и по неком издању Дечјих новина.

Касније су се испредале анегдоте о томе како је цртан стрип, да један цртач крене од почетка епизоде, а други од краја, а да је при том сценарио само оквирно договорен. Од места где би два цртача требало да се „сретну“, зависила је висина хонорара. Наводно је један од цртача причао да је покушавао да стигне Буина тако што је – забушавао.

Критичари „Мирка и Славка“, осим скромног културног домета, напомињу да је популарности стрипа допринела и претплатничка мрежа листа Дечје новине у школама, после ЈНА најмасовнијем тржишту.

То, ипак, не умањује успех и значај једног самоуког илустратора из Горњих Бранетића, који је, поред свих постигнућа, фасцинирао академика Драгишу Васића, а као каменорезац израдио стотине спомен-плоча и спомен-чесми (крајпуташе Слободану Крцуну Пенезићу и Светолику Лазаревићу), нацртао и чувеног Брку за шљивовицу „Такова“. Остаће у историји записан као аутор најпродаванијег стрипа икада у Србији и региону. Десимир Жижовић Буин преминуо је 7. децембра 1996. године на ВМА у Београду.