Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

Говорити, или писати, нешто о роду Бабића из села Врдоља код Коњица, био би највећи гријех не поменути Јована Бабића. Нажалост, није нам познато када је рођен и колико је година поживио овај надасве интересантан човјек који је још за живота, помен о себи оставио

У свом хајдучком и раскалашеном, самачком животу, у којем је било највише хајдуковања, љубовања и домишљатости, Јован је ушао у легенду! И данас се многе приче причају о Јовану, у распону од његовог јунаштва па до љубовања. Кажу, толико је био силан, јак и пријек, да су га врдољски муслимани заобилазили у великом луку. Говорено је, када би се у врдољским странинама чуло звоно звонара, који је предводио Јованово стадо према Врдољском бунару, чобани су се склањали у страну и давали предност појења Јовановом стаду. Јер, нити су смјели, а ни могли, да се имало супротставе разузданом Јовану Бабићу!
Отуда, због сјећања на Јована, јунака из рода Бабића, доносимо једну подесну, могло би се рећи, љубавну причу, примамљиву за читање и лагану за памћење.

Јован је био наочит човјек. Висок и мишићав, праве црне косе која му је падала на рамена. Имао је браду, не толико густу, али кудраву и црну као зифт! Са правилним носом на лицу изгледао је отмено и поносно. Уз све то, наликовао је на човјека по пријекој и пргавој нарави али, дубоко у души, мекан и човјечан.

Осим повременог хајдуковања по невесињском и гатачком крају, Јован је највећи дио живота провео чувајући овце на планини Јелици и околној излоканој висоравни Радобоље, обронцима планине Бјелашнице.

Због лијепог физичког изгледа и ненаметљивог понашања, врдољске чобанице, нарочито муслиманске, јагмиле су се да се нађу у његовом друштву! Осим врцавих и заводљивих прича из свог живота, Јован им је удовољавао и другим, разноврсним  прохтјевима. Правио и поклањао им је друге, вретена, преслице…

Од свих чобаница, једна се посебно издвајала својом љепотом и љубазношћу према Јовану. Име јој није запамћено, али ћемо је у овој причи назвати Саја.

Није била великог раста. Имала је једре, велике и изазовне груди које су се нарочито истицале између притегнутих упрта од торбе. Лице јој је било прекривено бијелим јашмаком, на којем су, од младости и дјевојачког заноса, сијала два зелена, немирна ока. А кад би јој лице било откривено, њене су усне личиле на распуклу мостарску аршламу у пуној зрелости!

Јован, алчак, одмах је почео да облијеће око Саје. Час јој је враћао овце, час јој нудио воду из своје земљане чутуре, или јој је држао вретено док би мотала пређу у клупко… Руку на срце, и Саји се Јован допадао.

Али, ћутала је, мучила у себи пожудну муку и живјела у сталном страху да не би ко примијетио њене симпатије према једном кривовјернику, Србину, односно Влаху, како су га некрштени Врдољаци звали. Била би то највећа брука, како за њу, тако и за њену породицу, да се у селу прочује да она  „има нешто сa Јованом!“ Због тога би и главе пале!

Онда, неочекивано, једног љетњег дана, око Илиндана, док су овце мирно преживале у хладовини буковине, негдје на висовима Јелице, Саја је сјела тик поред Јована, несмотрено, са недостојном позом.

Раскречила је ноге и десном руком чупкала траву око себе. На лицу јој се блистала веселост и пожуда…

Овога пута Јована искушење није мимоишло. Срце му је почело јаче да лупа, а у прсима је осјећао врућину од које се знојио по лицу и између плећака… Одлучио је да јој баш тог часа, који му се учинио да је до сада био најповољнији, каже за своју ненадну „болест“ коју би само Саја могла да „излијечи“.

И Јован поче да прича гледајући Сају нетремице право у очи:

„Драга Сајо, моја поуздана комшинице, голема ме невоља спопала… Ево има десетак дана како ме овај средњи прст на десној руци наздраво заболио… Видши, мало је и отекао при врху. Жив не знам како да га излијечим… Већ, чуо сам, када бих га увукао тамо, оно, знаш гдје…тамо гдје се дјеца зачињу, и одакле излазе на овај свијет, одмах бих га излијечио…“

Јован је изговарао ријечи споро, отегнуто, са временским размацима, давајући Саји простора да реагује… А средњи прст на руци је држао укоченим и издвојеним од осталих!

Све то је личило на  Јованову жалопојку којој Саја није могла да одоли. Погледа га својим зацакленим, зеленим очима, у чијем се погледу наједном истакну она врста женске тугаљивости од које се у таквим приликама очекује много. Ставила је руку на Јованово раме и тихо, као дјетету, рече му:

„Јој, Јоване, мој добри комшија, ево, ја бих ти радо помогла, али како ћемо… А када бих знала да ће ти то заиста прст излијечити, па што ти не бих дала да га туриш тамо, како оно рече, гдје се дјеца…“

Јован је нагло прекиде и потанко објасни начин „терапије“. Потом је узе за руку и поведе у букови густиш изван било чијих погледа.

И тако Јован и Саја урадише оно што се увијек између чобана и чобаница радило! Само што су то неки радили мудрије и опрезније (као Јован), а неки наивније и видљивије. Додуше, суштина је била иста!

Тек када је био у дубокој старости, кажу, Јован је причао да је тих година, док се дружио са Сајом, сваки прст на обје руке „лијечио“ по неколко пута мјесечно!