Пише: МИЛОШ КОРДИЋ

Ићи понедјељком у Костајницу, било је као ићи у неку бајку. Било је као ићи у град много даљи и шири од бајке. Бајка онога ко је чита зна да одведе до куле на врху каменог брда. Или брда на пропланку какве дубоке храстове шуме. До куле или брда који, вјероватно, не постоје. А Костајница постоји. У долини. (Не видимо је с наших комоговљанских Брда. Али по магли, а њу добро видимо, знамо да је ту, испод магле.) Изнад ње је брдо Дјед. То сам знао. А на Дједу је кућа која није ни кула, ни тврђава. Одатле видици пуцају и горе и доље. Уз и низ непоновљиво разнобојну а највећма зелену ријеку Уну. И на оној страни Уне земаљска је и небеска тамнозелена завјеса шума нама нигдје ближег Поткозарја. (Са наших Брда видимо Козару. Мајку Поткозарја.) И Босанска Костајница је у крилу тог Поткозарја. У крилу свог брда Баља.

А Костајница постоји. И понедјељак, сајмени дан њен, такође постоји. И ми, народ, ми смо у њему. У дану, првом у седмици, који је Костајници одређен као сајмени дан.

Тада, првих педесетих година 20. вијека, у изокренутих слика ранијем дјетињству, први, други или трећи пут (свеједено који је, кад је то што осјећам и причам исто: узбудљиво, радосно) крећем за Костајницу. И тада, у тим данима тог раног дјетињства, радовало ме је то што је Босанској Костајници припао сајмени четвртак. Па ми је и четвртак много чиме остао ту, близу понедјељка. Касније ће их претећи, заузевши њихова мјеста, сајмени уторак у Петрињи. Што је и разумљиво: неколико година дјечаштва и добар дио младости везао сам за тај град. Град учења, читања, сликања, писања, пјевања, мора филмова, говеда, фудбала, рукомета, рвања и…

Међутим, понедјељку раних педесетих година ниједан од свих сајмених дана, било гдје, није могао да се приближи (осим, рекох, четвртка у Босанској Костајници), да се уобличи у какво бајковито чудо, да се јави оно подрхтавајуће узбуђење као кад се понедјељком иде у Костајницу.

Понедјељак ми је одувијек био много више од обичног дана. Имао је све оно што су имали, изузимајући недјељу или светачке дане, и други дани, али ниједан од њих није имао ту ненадмашно другачију, посебну неизвјесност, ишчекивање.

И притајени, од свих страхова на свијету сасвим другачији страх посједовао је тај понедјељак. Можда страх који ће се касније, у животу (за смрт нисам сигуран јер ми није познато), звати трема. Али не трема од некаквог наступа на каквој бини (како је то тада била чудна и очаравајућа кратка ријеч! Уз уобичајену позорницу, коју смо ми често, искрено говорећи, из незнања, звали и прозорница – прозор: прозорница, а: позор! један, два, три – сад! нешто је сасвим друго)… на каквој бини, на примјер, у Поповом дому или у школи, трема или страх од учитеља Зорана и Драге Кајгане, или од школског инспектора из Костајнице Антуна Ђуриновића.

Фотографија преузета са ФБ странице Kostajnica.com

(У касну јесен 1967. године, код костајничког парка, стајаћемо, Антун Ђуриновић и ја, један до другог – он као предсједник Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа, а ја као предсједник Општинског комитета Савеза социјалистичке омладине – стајаћемо, чекати и дочекати Тита и Јованку и поздравити се с њима… Како је тада све прштало од социјализма који нам се, с густо присутним „хрватским прољећем“, почео добро распадати и нестајати.)

Сазнати који дан раније да ћу у понедјељак, са оцем, мајком, са овцом, јагњетом, телетом, с плодовима из башче, кукурузовим брашном, с нешто ракије, вина тудума (ово из башче, као и брашно, ракија, вино… иду дједу Јовану Велебиту, очевом рођеном ујаку, власнику чувене гостионице у Костајници) или с празним калаветом како би се довезло нешто одоздо… да ћу ићи у Костајницу, било је нешто што је тешко описати.

У недјељу увече бирају ми се чиста роба: црне пређне гаће, хлаче од целта (чуване за посебне прилике: доктори, за одлазак некоме на крсну славу, прослава Нове године у школи и још, ту и тамо, понешто и понегдје), ушчувани а изношени капутићак (за ријеч сако тада нико није знао), најновије вунене чарапе, Батини гумени опанци и нека од капа којих сам имао разних.

Ујутро, зора-међа, утовар у калавет онога што возимо, уношење сијена или дјетелине за коње – да имају док буду чекали, у моју пртећку пакује се комад крузовнице, месна кобасица, три-четири мања комадића ко звоно суве шунке, цијел суви сир (тврд као камен стећиви), стуцка ледене воде с наше чатрње. И двије шаренице: једна иде за преко ногу њима двома, а једна ће мени – они сједе напријед. Отац кочијера и сједи на десној, мајка на лијевој страни даске, по којој је подметнута поњава. Ја сам увијек иза њих, у сијену. И, ако буде требало, прекрићу се својом шареницом. Јер јутра су свјежа – испод шуме смо горе Шамарице.

А онда слиједи уормавање коња. И правац – Костајница. До центра, причало се, петнаест, а до говеђег плаца можда и шеснаест километара.

(Кад сам имао аутомобил, није ми пало на памет да измјерим ту даљину… Лијепо је говорила моја баба Јела свом зету, моме оцу, са којим више година није говорила, али су се увијек добро разумјели: Да би ти нешто пало на памет, мораш имати памет.)

И, ми смо кренули. Пролазимо Боројевиће, Меченчане, Превршац, Доње Кукурузаре. Много је будног народа у њима. Шеврља народ по авлијама, вади воду из чатрња, пушта живад из тушњака, неко изгони говеда из штала… Испред и иза нас, на макадамској цести, све више је кола која такође нешто возе за Костајницу. Кроз Кукурузаре, украј цесте, крећу се групице пјешака – вјероватно је да и они иду у Костајницу. Моје теле, које возимо на продају, заузело је доста простора поред мене па никоме не пада на памет да нам се попне у кола. А кола упорно туцкају и труцкају о камење и по камењу. Отац се поздравља с појединим људима. Он говори тихо, шкрипавим гласом. На питање како је, како здравље, одговара: Јеб му зубе, џавеља се.

Излазимо из Доњих Кукурузара. Ту смо малко застали. Да предахну коњи. Да и ми предахнемо. Питају ме да ли сам гладам. Говорим да нисам. (Лажем – јесам. Али сам сав у неком другом, свом свијету, па ми се и не једе.) Њиве жита су, с маковима, и сдесна и слијева. Касније, много касније, остаће ми у сјећању ова слика из стихова пјесме „Молитва“, мени драгог српског пјесника Александра Ристовића:

 И дај ми житно поље,
са плавим и црвеним цветовима у житу,
којим ћу одлазити и којим ћу се враћати, све једнако застајкујући…

У Пањанима смо. Сунце расте. Шири се преко кућа, у брда према Чукуру, шири се и лијево – цестом и пругом ка Мајуру. И по пољима.

Е ту, на том мјесту, пруга широких шина заокреће ка сјеверу. Према, рекох, Мајуру, и Суњи, петнаестак километара удаљеној.

И ту почиње да ме хвата она трема, онај страх… оно нешто од напријед споменутог.

Сад се нема куд – сад смо пред Костајницом. А онда још мало цестом уз пругу, па до рампе, која је спуштена. Па смо се поредали испред рампе: кола до кола. Стрпљиво чекамо. Теле ћути и гледа у мене. Ја ћутим и гледам у њега. А онда и још даље гледам – послије дуго времена зашишта небеска локомотива. За њом клопарају путнички вагони. Из вагона машу руке неког далеког и мени тада недостижног свијета.

Чим смо прошли Бајић јаме, гдје су костајничке усташе, објашњавао ми је отац, доводиле и убијале Србе (касније сам упознао и добро познавао чичу Перу Дракулића, који је преживио страхоте тог бестијалног убијања. И његовог сина Љубомира, дипломираног инжењера, који је радио у Сиску, а у Србији је с многима од нас дијелио прогнаничку судбину, добро сам познавао), па Жељезничку станицу Костајница, платили плацовину и ступили на праг Вергијине стране. Ступили смо у поглед на ријеку Уну, на брдо Дјед, на обје Костајнице, на тамнозелену завјесу шума Поткозарја и његовог Баља.

Не застајемо. Него се спуштамо у тај сада стварни костајнички сајмени понедјељак.

А колски точкови туцкају о камен и труцкају по њему.