• Један од историјских показатеља о Требињу је и чланак „Требиње у Херцеговини“ објављен у „Голубу“ листу за младеж, у Сомбору, чији је уредник био Јован Благојевић, а у свом двоброју за 1. и 15. јун 1895. године. Чланак је потписао, како у оригиналу стоји, „Влад. М. Катурић, писано у Билећи ( у Херцеговини)“.

У чланку поред осталог пише „ Требиње је иза Мостара најглавније мјесто. Оно по љепоти може се узети међу права мјеста Босне поносне и кршне Херцеговине.

По попису из 1885. године у Требињу има 1660 становника, све сами Срби православне и Мухамеданске вјере. Што је римокатолика у њему, то су све дошљаци. Кроз Требиње јури ријека Требишњица која кваси малено, али родно поље требињско.

Срби православци у њему имају своју српско-православну цркву и школу. Нова црква ће бити прави украс Требиња кад буде довршена, већ је покривена.

Срби мухамеданци такође имају своје двије богомоље тј џамије, и школу што они зову мејтеф.

Дошљаци римокатолици основали су своје пјевачко друштво „Slavuj“ тобож хрватско, коме сва је прилика да је нада даљег опстанка безуспјешна. Имају и своју цркву римокатоличког обреда.

Још у Требињу има и комунална школа, а од најновијег времена и трговачка основана 1894. године.

Требиње са својом околином дало је Српству славних људи, од којих вам морам напоменути да је из требињског котара и славни историк и књижевник г. Нићифор Дучић архимандрит, сада у Београду; велики војвода херцеговачки за вријем устанка Лука Вукаловић; па и садашњи митрополит херцеговачко-захумски г. Серафим Перовић, рођен у селу Горици близу Требиња. Требиње се може дичити својим добротвором преминулим Стефаном витез Черовићем, који је велики свој иметак оставио на српске циљеве, и који није разликовао брата од брата, већ се владао по оној: брат је мио, које вјере био, те је браћи мухамеданске вјере знатан прилог оставио за њихову цркву тј. џамију.

У Требињу има: поштански и телеграфски уред; котарски уред са испоставама Граб и Ластва-Корјенићи; порезни и шумарски уред; повјереништво финанцијалне страже и дуванско-откупни уред.

Требиње вежу и добри путеви. Један с Дубровником, којим се пјешачким ходом може доћи за 6 сахата; а други је с Билећом, којим се пјешачким ходом може доћи за 5 сахата.

Трговина у Требињу доста прилично иде.

Куће су грађене све готово по новом стилу, осим у граду где се још познаје остатак турске владе.

Љети јако успјева у требињском пољу свако зељење, јер кола водена која су на ријеци квасе поље. Од особите важности је и требињско вино, јер добар укус има. А у околини Требиња роде такођер добре шљиве, има и маслина. Од важности је и требињски духан, за који народ доста новца узме.

Варош је требињска отворена, дочим град је доста неправилан. Околина је доста здрава.

Као усвој Херцеговини тако и у њему говори се јужним дијалектом. Играју се српске игре, као и по другим мјестима Херцеговине.

Одијело се носи као по осталој Херцеговини. Србин православни сељак носи старо одијело: бијеле докољенице, модре гаће тј плаве, и црвени џамодан, са завратом капом која је у округу црном свилом опшивена, за знак пропасти косовског, а површина-тепелук је црвеном чохом покривена са златом извезена за знак великог пролића крви српскога народа на Косову, а злато, да још није све пропало, већ да ће опет једном синут слава Немањића – Српству.

Срби варошани православци носе се највише по француској моди. Срби мухамеданци носе: модре чакшире, шарену антерију и црвени фес. У Требињу морам напоменути има неколико цигана мухамедове вјере, који се у ношњи не разликују од осталих Срба мухамеданаца. Народ је вас сујевјеран, као и у свој Херцеговини.

У Требињу сваке године, као и по другим мјестима Босне и Херцеговине слави се први светитељ и просветитељ српски свети Сава.

Манастир, чувени Тврдош, од Требиња је пјешачког хода највише један сат. За њега народна историја вели да га је градио цар Константин, сад је у развалинама. Служба је у њему сваке године на дан св. Василија Острошког, јер веле да је он исти у њему био и становао. У требињском котару је и манастир Дужи, у којему је српска-православна школа.“

Писац овога прилога Влад. М. Катурић упућује и поруку с питањем читаоцима „Голуба“ да ће писати и упознати их са манастирима Тврдош, Дужи, Добрићево и Косијерево, само ако су они заинтересовани да се боље упознају с њиховом историјом.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић