• Један од знаменитих херцеговачких бораца за слободу и уједињење српског народа у 19. веку био је и Нићифор Дучић (село Луг, крај Требиња 21.11.1832. – Београд 5.3.1900.)

Нићифор је био српски историчар, калуђер и архимандрит Српске православне цркве, оснивач и покретач српских школа, академик Српске краљевске академије, председник Српског ученог друштва, управник Народне библиотеке Србије и истакнути добровољачки комадант.

Храбро срце и српска душа Нићифора Дучића још као младог калуђера определили су ка борби српског народа и стицању слободе и независности. До изражаја је дошла његова жеља и борба за уједињењем свих српских земаља. Често без мантије, само у херцеговачкој ношњи, носећи крст око врата прихватио се пушке и мача.

Још као калуђер манастира Дужи 1861. године пришао је устаницима војводе Луке Вукаловића командујући једним одредом у Источној Херцеговини, охрабрујући српски народ у борби против турског зулума. Поред осталог, истакао се у борби против Османлијама под командом босанског Крајишника Алије Ала Кедића у походу који је покренуо Омер паша Латас против требињских устаника. Борба се одиграла на потезу Површ-Зубци у којој су Срби однели победу.

Када су Османлије објавиле рат 1862. године Кнежевини Црној Гори због помоћи херцеговачиким устаницима Луке Вукаловића Нићифор Дучић се прикључио војводи Петру Вукотићу и црногорској војсци.

Своје идеје око уједињења српског народа и отпочињање акција у том правцу објединио је 1866. године са кнезом Михаилом Обреновићем.

На позив Илије Гарашанина 1868. године вођен заједничком идејом дошао је у Београд где је почео да ради на пољу културе, историје и црквених ствари.

Немирни, али праведни дух није му дао мира како би се више бавио црквеним питањима већ опет узима пушку и мач и у периоду од 1876. до 1878.године одлази у Српско-турске ратове. Кнез Милан Обреновић именовао га је за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. Ратови с Турцима, Први и Други, вођени су како би се ослободили поробљени делови српске земље, а представљали су наставак устанка у Херцеговини из 1875. године.

Српском војском из правца Алексинца ка југу командовао је Михаил Георгијевич Черњајев руски генерал у српској војсци, војску са североистока у правцу југа водио је тада пуковник Милојко Лешјанин, а из правца запада од Ужица војском је командовао Франтишек Зах, Че, српски генерал, на северозападу Србије војска је била под командом генерала Ранка Алимпића који је своју војску са Дрине морао да преусмери као помоћ моравским и ибарским јединицама.

У току Првог српско-турског рада неке од тешких бореби водиле су се на простору Голије и Јавора, на правцу Ивањица-Нови Пазар-Сјеница-Нова Врош, на југозападним границама Кнежевине Србије. Архимандрит Нићифор Дучић је са својим добровољцима био у околини Нове Вароши. Једна од битака у којој се Нићифор истакао била је битка код села Васиљевићи на самој граници с Турцима.

Три батаљона добровољаца под његовом командом напали су турску посаду у караули у Васиљевићима. Караула је имала кулу зидану каменом, магацин, помоћне зграде, а све то било је опасано каменим зидом на коме су биле пушкарнице. Видевши да се турска кула не може заузети на јуриш Нићифор Дучић је поставио два топа на оближње брдо и почео да бомбардује караулу. Као одговор, Турци су окренули своја два топа са Лесковачког виса на српске топове, али им нису могли нашкодити пошто је српску артиљерију штитило огромно дрвеће. Нису могли тачно да им открију положај. Док је турска посада била забављена гађајући српске тобџије и кријући се од артиљеријске ватре, једно одељење добровољаца, под командом потпоручника Симе Петровића, успело је да кроз шуму кришом заобиђе кулу и нападне је са друге стране. Изненађена турска посада излетела је из куле и после кратког отпора побегла.

Освојена караула одмах је опљачкана и спаљена, а поједине чете добровољаца разишле су се по околним турским селима у пљачку, терајући заробљену стоку у српски логор.
У то време вођена је велика борба на Калипољу, Кладенцу и Огоријевцу. Српака војска је била потпомогнута артиљеријом са висова Јавора, а њоме је командовао генерал Франтишек Зах.

По успешном завршетку борбе код Васиљевића Дучић је послао 40-50 добровољаца у помоћ српским борцима на Огоријевцу, где су стигли у прави час да се преокрене битка у српску корист уз велике губитке на обе стране.

Као учесник у једном од бојева Нићифор је био рање па се повукао у Ивањицу на лечење. Кнез Милан Обреновић због успеха у борбама 1876. године произвео га је у чин пуковника али је храбри Херцеговац то одбио.

Но, до потпуног успеха овог рата није дошло јер је изостало обећано садејство са стране Црне Горе јер је књаз Никола своју војску окренуо ка немирној Херцеговини у нади да ће је припојити.

Већ следеће 1877/78. године у Другом српско-турском рату архимандрит Нићифор Дучић је наставио ратовање као командант добровољаког Јаворског одреда у опреацијама ослобођења Старог Влаха од Увца до Нове Вароши где је командовао са три батаљона. Стари Влах је планинско подручје југозападне Србије чији су делови тада још били под Турцима, а припадају му: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Чајетина, Ужице, Ариље, Ивањица и део Сјеничког подручја.

И у овом рату његове војне заслуге су биле велике. Нићифор Дучић је био први српски командант који је пресекао турски пут преко Рашке области јер је са својим добровољцима извршио продор и овладао правцем Увац-Кокин Брод-Нова Варош.

После великих борби у Првом и Другом српско-турском рату југ Србије био је ослобођен од Турака. Неколико дана по ослобађању Ниша у град је 11. јануара 1878. године на белом коњу ујахао кнез Милан Обреновић уз дочек раздраганог народа и ослободилаца.

По завршетку рата архимандрит Нићифор Дучић прихватио се државничких послова. Постао је посланик Народне скупштине и управник Народне библиотеке Србије не скидајући свештеничку одору на којој су стајала многобројна одликовања. Своје образовање наставио је одласком на Сорбону, обилазећи Париз, јужну Француску и Шпанију, а стигао је и до Лондона. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 15. новембра 1891. године.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић