• „Лаза Костиће се 1863. године побунио против русизма ‘присутан’, сматрајући ту лексему непотребном када још у Душановом законику постоји ријеч ‘назочан’. Хајде сада ви убиједите неког Србина да је ‘назочан’ српска ријеч“, каже лингвиста проф. др Милош Ковачевић.

Српском језику, културној баштини и идентитету данас пријети нестанак кроз преименовање у другачије национално или државно припадање, што се прихвата и у међународним академским круговима, при чему српске политичке институције не предузимају апсолутно ништа да ове процесе спријече, упозорио је синоћ у Требињу лингвиста проф. др Милош Ковачевић, на трибини „Сачувајмо српски језик“ у организацији листа „Политика“.

Ковачевић је истакао да је преименовање онога на чему почива идентитет једног народа у нешто друго најједноставнији начин да тај народ нестане, да је такву „судбину Хазара“ нашем народу у БиХ намијењивала и Аустроугарска, те да је наше нечињење и пристајање у прошлости једнако као и данас – било савезник таквим настојањима.
„Лаза Костиће се 1863. године побунио против русизма ‘присутан’, сматрајући ту лексему непотребном када још у Душановом законику постоји ријеч ‘назочан’. Хајде сада ви увбиједите неког Србина да је ‘назочан’ српска ријеч“, каже Ковачевић.

Он је додао да културна баштина не може да буде чувар идентитета народа у околностима када преименовањем преко ноћи постаје туђе власништво, а као примјер навео је прву ћириличну књигу док Срба „Дубровачки молитвеник“, коју су Хрвати приписали својој националој баштини, како је и каталогизована данас у свим свјетским библиотекама од Вашингтона до Токија.

„У уводнику дубровачког часописа Република из 1897. година тврдило се како није истина да у Дубровнику живе два Хрвата, јер их има – пет. Од 1939. године, када је Дубровник први пут ушао у састав Хрватске, успјели су да од пет Хрвата направе – пет Срба“, рекао је Ковачевић.

Ковачевић каже да је озбиљнији проблем то што се језиким и језичком политиком данас у матици не бави ниједна политичка институција, те што у српској дијаспори, гдје живи око 4 милиона наших људи, готово да нема ниједне школе на српском језику, због чега дјеца, која желе да уче наш језик, иду у хрватске или школе које однедавно организује Федерација БиХ.

Покушајима преименовања угрожен је и српски језик у БиХ, а такве тенденције присутне су још од Дејтона, од када „агресивна бошњачка језичка политика настоји да представи босански језик као језик државе Босне и Херцеговине“, опоменула је др Миланка Бабић, са Филозофског факултета Универзитета у источном Сарајеву.

Посљедњи такав покушај је иницијатива о „опћебосанском стандарду“, који би обухватио цјелокупну бх. језичку стварности и по приниципу „претварања ситних разлика у велике специфичности“ успоставио називе „хрватски-босански“ и „српски-босански“ стандард, као лингвистичке категорије различите од језика ових народа у Хрватској и Србији.

„Српски народ у БиХ не смије да пристане на назив језика босански, јер би се у том државном језику изгубио идентитет српског језика и српске културе“, рекла је Бабићева.
Она је изразила увјерење да у позадини оваквих покушаја лингвистичког инжењеринга стоји „хрватски филолошки програм, са својим вишевјековним настојањима да границе ијекавског говора постану и границе хрватског језика“.

„Кување жабе“ или српски језик у Црној Гори

Српски језик и његови говорници у Црној Гори препуштени су немилости „творцима новог идентитета Црне Горе“, који су своје политичко-идеолошко насиље над историјским континуитетом и српским насљеђем „претворили у борбу за брисање трагова српског језика и ћирилице“, истакла је на трибини др Јелица Стојановић са Филозофског факултета Универзитета Црне Горе.

Службени језик по уставу данас је црногорски, иако још нико није успио да дефинише шта је тај језик, док је српски сведен на статус „језика у службеној употреби“, заједно са босанским и хрватским.

„У наставној пракси прихваћен је назив наставног предмета Црногорски – српски, босански, хрватски језик, називајући то равноправношћу, па је српски, за који се према посљедњем попису изјаснило близу 50% говорника, равноправан са хрватским за који се изјаснило 0,4%, а неравноправан са црногорским за који се изјаснило много мање грађана“, рекла је Стојановићева, додајући да је притом завод за уџбенике, прије овог утемељења и набрзину, оштампао уџбенике на којима је писало – само Црногорски језик.
Више него језик угрожена је ћирилица, упозорила је она, додајући да је 95% натписа различите употребе у Црној Гори данас на латиници, као што је и службена коресподенција у јавном сектором такође на овом писму.

„Истискивање ћирилице се наставља – ако је још ишта на ћирилици остало, осим посмртних плаката и надгробних споменика, што се најјаче одупире латинизацији – мада је и то већ почела на нагриза латиница“, рекла је Стојановићева.

Она је упозорила да се уставним и законским интервенцијама, фалсификовањем науке и притисцима права српском језику и његовим говорницима у Црној Гори одузимају у континуитету, али постепено „по систему куване жабе“, како би се народ навикао и без отпора прихватио ново име за језик.

„Остаје питање коју је температуру достигла вода, докле је дошао процес кувања, и да ли то уопште више и осјећамо“, закључила је Стојановићева, додајући да више забрињава што су „сви дигли руке од српског језика и српског народа у Црној Гори, који су зарад нечега, ваљда неке веће истине, пуштени низ воду“.

Едукација, имплементација, мониторинг…

Уз лингвистички инжењеринг, који је од српског направио више вјештачких и политичких језика, српски језик највише угрожавају – сами Срби, упозорио је Градимир Аничић, лектор „Политике“ и иницијатор акције овог листа „Сачувајмо српски језик“.

Професори језика у школама углавном предају књижевност, медији се баве ријалити звијездама скромне језичке културе, а латинизацију језика замијенила је поплава енглеског и креирање „англо-српског“ у јавном дискурсу, при чему више није угрожено писмо, већ и сам језик.

„Едукација, имплементација, мониторинг, процесуирање, скрининг, бизнис, експерт, конфликт, хармонизација, транспарантност – данас су можда најчешће ријечи који користе наши политичари и друге јавне личности. Њима нас обавештавају чиме се баве и шта планирају за добро државе и народа. Свима разумљиво, зар не?“, запитао је иронично Аничић.

Он каже да је за послове у медијима данас у Србији „обавезно знање страног језика најчешће енглеског, док се знање српског језика не тражи ни за један посао, као да ће се запослени обраћати само странцима“.

Скуп је поздравио и владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије који је, подсјетивши присутне на актуелну изборну кампању, примијетио да „у свим тим предизборним обећањима ниједна странка није ни поменула очување српског језика и ћирилице, одбране језичког идентитета нашег народа“.

Он је рекао да вјерује да је важно и „да људи имају да једу и да пију“, али и упозорио на поруку из Јеванђеља – да не вриједи човјеку „ако и сав свијет задобије, а души својој науди“.
„У пренесеном смислу могло би се рећи да је језик душа народа. Шта човјеку вриједи пун стомак, све куле и градови, ако изгубимо душу, и за кога се то ми боримо – ако немамо јасан и недвосмислен идентитет“, рекао је владика Григорије.

Зашто Требиње?

Проф. др Милош Ковачевић рекао је да Требиње није случајно домаћин језичке трибине јер су још у вријеме распада Југославије лингвисти предлагали тадашњој влади у Београду да управо у Требињу буде формиран општесрпски језички институт.

„Зашто у Требињу? Зато јер је Требиње почетак и исходиште српског језика – да није било Требиња, не би било ни Вуковог Дубровника, односно, ни српског књижевног језика какав он данас јесте“, рекао је Ковачевић.

Раде Савић / Радио Требиње