Бол
Кажу да је потребно да протекне вријеме. Да слике изблиједе и нестане оштрина обриса лица. „Није истина“, мислила је Жена у сјенци каменитог здања које су Аустријанци подигли градећи и уређујући по својим наумима анектирану покрајину.
Сунце се укосо пробија кроз олистале јорговане. Мирише као прије десет, петнаест година. Липе и јоргован, па барут у носницама. Нижу се лица са паноа Собе сјећања. Сви урамљени у једном часу, са различитих мјеста. Фотографије са матуре, вјенчања, крштења, често потпуно неприкладне новој ситуацији. Или је, можда, баш супротно. Смрт није толико страна да опроштајном часу не бисмо подарили један осмијех. Читав живот норме и озбиљност. Прикладност. И кад очекивано или неочекивано одемо, неко извуче једину или најљепшу фотографију коју смо имали и залијепи је на празнину овоземног, као етикету. Да, то је био баш ведар човјек, да, било је задовољство познавати га… погледајте само како се увијек смијао. И то је рам за вјечност, уколико икога више занимају лица уливена у мирисе варошких сокака. Они су урамљени и брижљиво заведени у картотеку као заслужни за овај комад неба и прозирност часа. Преко шест стотина … различитих смрти.
Превише, за једно мјесто. Превише.
Осврће се око себе. Гледа је хиљадe очију. Врти се, магличасто јој је пред очима. Као да је затворена у кутију пуну свитаца, као да сви очекују нешто од ње, и само њено удисање и издисање, помјерање мјешинастих плућних алвеола, размиче вријеме. Откуцаји срца у тишини налик су лепету крила заробљене птице. Прво ударац који заглуши уши, затим хучање као налет вјетра у олуји, па један шумни покрет као кад птица отежалих крила покушава да полети. Притисак у ушима постаје толики да се осјећа заглављеном у процјепу између свијета напољу и тренутка издисања. Претвара се у заробљену селицу која би да изађе, њено дисање као лепет крила, очајнички би да врати вријеме, али соба, одједном, нема врата и она се окреће, окреће око себе, уплашена и ојађена, затим се збија код зида гдје се њен брат смијеши утјешно и заштитнички.
Ово је мали простор за њих, мисли Жена. Мали. Ако излазе и као сјени, не могу се сви истовремено искраси из рамова. Потом, мисли како су, заправо, живи.
Нико никада није мртав. Нема нестајања. Нема. Чуда постоје. Једно од њих су фотографије. Зар је потребан материјалнији доказ? На њима је све вјерно, на њима све живи својим животом испод целуларне површине.
Потом полагано посјећује свако од лица чији животи су, логиком јасном само састављачу ове хронике, распоређени на паноу као незаобилазна прича о опстанку Вароши у потоњем рату. Двјеста…триста…четиристо…насмијаних, некада, упловило је у ову собу као у торпедирани брод пронађен после десетина година. Клизи погледом, препознаје многе. Препознаје им и смрти. Прва офанзива, друга, залутали метак у вријеме примирја, нагазна мина… заробљен па мртав размијењен… Снајпер кроз ухо, мала невидљива рана као огреботина, испод плећке, сакупљен и сахрањен у комадима као колажна слика… Била је на скоро свакој сахрани.
Одједном, мрачи јој се испред очију… Сирене амбулантних кола, трчање пред Болницу, олакшање кад на листи испред није неко од најрођенијих, потом дијељење несреће са онима који су препознали себе у оштрим, угластим словима, возача хитне. Три године концентрисане несреће. Три године страха и одвратног америчког витаминизираног брашна у конвојима Црвеног крста, дијељења сваког динара са свима…
А јорговани и кестење, па липе једнако, као и увијек, омамљивали су чула. Вјетрови са планине разгонили мирис паљевине. И разносили слаткасти, утјешитељски мирис тамјана, са гробаља, читавом котлином.
По десет сандука, са једног мјеста. Улице уоквирене мирисним дрворедом поваздан пуне жена и обогаљених мушкараца, као уклетих Холандеза, смушених у поворкама испраћаја. Често нисмо знали ни коме носимо цвијеће, мисли. Многи безимени, масакрирани без ичијег сјећања, без лица налазили су последњи предах у нашим исплаканим очима. Биле смо као јато кукавица увијек спремне да тјешимо, и молимо за душе знаних и незнаних. Бол је пулсирао градом као откуцаји срца. Бол у таласима, изненадним грчењем и потмулим отровним вијестима о смрти.
Сунце у предасима између умирања. Дуге кише у љетне дане што су спирале крв и доносиле заборав. Један читав јун падале су немилице. Док земља није почела да грца. Требало је испратити шездесет и пет изгубљених, за два дана, требало је заковати пустити да се одњише на потоцима воде кутија страха да смо сви могли бити пребрисани, прегажени… да наши потомци не би имали лица, не би имали стијење у које ће се претворити њихово обличје. Проћи кроз Харонове подземне пролазе и преживјети страх да је мали, подно планина склупчани град, проживљавао причу у чијим оквирима је неки вођ, сједећи у далеким собама раскоши и неподношења Вароши, наредио брисање живота Варошана и мијењање неким другим лицима и обичајима.
Опстали, ипак, опстали, бубњају јој мајушни чекићи у сљепоочницама.
Први пут после, чини јој се вијекова које је живјела, размотала се љепљива трака страха испод инстинкта homo animalicusа. Тек кад су се наслагале године обичног живота, варошка прича о смрти добила је свој истинит одјек. Ако је ишта на овом свијету истинито.
Чита наглас, полако, имена.
Мисли.
Требало би написати о свакоме причу. Кратке, дирљиве записе о часовима који стоје између стегнутих, јасних а неразмршених глагола рођен и умро. Надомјестити им живот.
(Одломци из књиге Три самоће, или мјесто недовршених ствари, СКЗ, 2010)
АУТОР: ВЕСНА КАПОР
ИЗВОР: www.vesnakapor.com
