Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Атанасије,
Бог отаца наших, Манастир Хиландар, 2000

Изгледа да за нама лагано остаје епоха карактеристична по odium Dei и великом бегу од “јединоосмишљавајућег живота по Богу“. Тежња за вишом стварношћу, вером, љубављу и молитвом изнова навире међу људе, као насушна потреба и неопходан пандан свим досадашњим човековим обесмишљавањима и тумарањима по сопственом беспућу. Јер, упркос неслућеном технолошком напретку и лажним илузијама о свемоћи људског ума, човеково биће је стално осећало сву пустошност душе и неизмерну празнину у срцу. Зато, наметнуто безбожје није могло трајати вечно, а да не изнедри нову духовну глад и повратак на бистре изворе преображавајућег и миротворног духа хришћанства.

У свом садашњем враћању Христу Богочовеку велику улогу имају „посленици духовне њиве“ кроз своју изговорену и написану реч, која постаје надахнуће и потпора за наше властито покајање и истинско улажење у Велику Тајну Побожности, у коју спада: „Откривење Божје, Реч Божја, вера, благодат, проповед Јеванђеља, наука богословља, истински жртвеник, свете тајне, нови живот, вечно спасење, обожење“. Један од тих посленика и верних следственика Светих Отаца јесте и православни теолог и духовник Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Атанасије. Он се недавно огласио својом новом збирком богословских и патролошких текстова (чланака, говора и превода), под називом Бог отаца наших (445 стр.), чији је поднаслов – Руковети са њиве господње. Књигу је објавила Света српска царска лавра Хиландар у својој познатој едицији „Хиландарски путокази“ ( у њој је изашла и претходна Владичина збирка сродних текстова Живо Предање у Цркви.

Јеромонах и Епископ Атанасије показује се у овој књизи не само као врстан учитељ богословља, већ и као човек богате ерудиције и широких духовних видика. Зато његова сугестивна прича о хришћанској вери и догмату отачких предања далеко надилази „суву и беживотну схоластику,  вербалистику, или голу апологетику“. Она, уствари, представља благодатни позив на једно живо стваралачко следовање за Светим Оцима и наше лично приопштење у пуноћи Божанства (јављеној телесно у Христу Богочовеку). Саобразно томе, овде не изостају ни мисаоне екскурзије у теоријска подручја савремене философије егзистенције, као ни зналачка промишљања релевантних гносеолошких, етичких, антрополошких, еколошких, историографских, социјално-философских и других питања. Наравно, он највише говори (што је сасвим разумљиво) о непоновљивом посредству Христовом између Бога и људи и суштини православног хришћанства.

Сва хришћанска вера Цркве, каже Владика, почива на богооткривеним истинама о Светој Тројици и оваплоћењу Једнога од Тројице, Сина Божијег, који је постао Човек. Догмат о Светој Тројици, то јест Теологија, како су говорили Свети Оци, и догмат о Оваплоћењу, то јест Икономија (Домострој спасења), сачињавају суштину Православља и свеукупни садржај Православне вере, Цркве, Крштења, Литургије, Васељенских Сабора, Символа, знака крста, епископског Исповедања итд. Вера у Христа и искуство спасења у Христу показује се као нешто далеко веће и пуније од пуке религиозности. Тако православно хришћанство, додаје аутор, и није религија, него Откривење Бога живог и Истинитог, у Тројици слављеног и певаног, Оца и Сина и Светога Духа и заједница са том Светом Тројицом. Зато није довољно бити религиозан на један општи начин (као што је често религиозан наш савремени човек), већ је потребно бити хришћанин, са вером у Јеванђеље спасења и искуством спасења у Христу.

У гносеолошком образлагању односа човека према откривеној Истини, датој нам у Исусу Богочовеку, Владика Атанасије напомиње да човек није субјект истине, нити њен творац. До истине се, како је писао П. Флоренски, не може доћи путем дискурсије или путем интуиције. Она је откривење саме Триипостасне Истине, самог Бога, У Личности оваплоћеног Логоса, Исуса Христа. Дакле, код сазнања истине потребан је само  подвиг усвајања те откривене Истине, слободан подвиг вере. А животи светитеља су реални и емпиријски доказ истинитости Јеванђеља Христовог. Јер, „све њихово живљење и учење јесте практична философија, која доживљајно показује да су речи Христове заиста дух и живот. Ту, истина и вечни живот престају бити идеја људског ума или хипотезе философије, него се доживљавају као присуство божје у души“.

СНИМАК ЕКРАНА / YOUTUBE

Православна црква, иначе, по свом изворном учењу и духоносном осећању њених светитеља, држи да у Цркви свагда има Светих Отаца. На Западу сматрају да је последњи Свети Отац Цркве био Св. Јован Дамаскин (VIII век), док протестанти признају само оне који се јављају у првих пет или шест векова. У православној цркви, каже Владика, свагда присуствује Дух Свети и Он увек нађе Себи достојне органе преко којих дејствује у сваком времену. Зато су ту касније још и Св. Григорије Палама, Св. Симеон Нови Богослов, Блажени Теофилакт, Св. Сава, Св. Марко Ефески, Св. Тихон Задонски и многи други.

Говорећи, поред осталог, и о светоотачком српству Владика Атанасије подсећа да се код Срба, почевши од Св. Саве хришћанска вера и црква идентификују са народом, а јеванђељска духовност је постала етиком читавог народа. Зато треба наставити са борбом да се очува његова унутрашња слобода, душа, вера, савест и карактер.

Посебну вредност имају и Владичина студиозна образлагања бивственог јединства Литургије, Цркве и богословља, затим разматрања о разликама између православне и римокатоличке еклисиологије, као и ставови о екуменизму (који, како каже, треба да буде не само екуменизам у простору него и у времену).

Читајући књигу Бог отаца наших, ми се тихо и неосетно издижемо из једног лажног и захукталог света извитоперених вредности (где влада „ефикасност, резултантност, успешност и утилитарност“) у свет божје пуноће и јеванђељске истине вечног спасења и жеђи тог спасења. А узносе нас златне, чврсте, пуноважне и искрене речи Владике Атанасија.

 Проф. др Јово Радош
Преузето из књиге: Јово Радош, Читање и контемплација. 2002.