Прва је половина марта 2023. године. Температура изнад просечних вредности за ово доба године, што рекли синоптичари. Возач кола која ће ме довести до једне од хала Београдског сајма фин је, културан млади човјек. Почињем с њим причу постављајући му питања која су озбиљним људима често потпуно досадна. Али је он стрпљив – одговара. И кад сам дошао до тога како идем да нешто причам о свом родном селу, о некадашњем манастиру у њему, о Банији, свом завичају… да причам за серију у рађању, чији је аутор Наташа Дракулић, сценариста филма „Дара из Јасеновца“, он рече како је ожењен дјевојком са Баније, из Раусовца, код Хрватске Костајнице. А он је рођен у Београду… Па прича тај млади човјек како су недавно били у женином родном крају. И рече реченицу-двије нешто и о томе како је сада тамо… Причам му како сам давних година био у Раусовцу, како сам познавао и неке Раусовчане…

И тако, ријеч по ријеч, и ми дођосмо.

Излазим код врата хале испред које ме чека Наташа. Са којом сам се упознао, 24. децембра 2022. године (био је понедјељак, а понедјељке, осим сајмених у Костајници, никад нисам волио), на представљању Банијског рјечника Ђорђа Личине, и књига Милана Д. Миљевића Банија од заблуде до истине (у сарадњи са Милорадом Ћорковићем и Жељком Тинтором) и Банија, прилози истини. Наташа ме упознаје са онима који ту раде, одводи ме код даме која ми пудерише лице (сниматељи не подносе зној на било чијем лицу, уколико то није сценаријем предвиђено; зној испред камере припада, и не само по сценарију, глумцима) и уводи ме у пространу, округлу и мрачну утробу хале у којој ће се снимати. И ту се поздрављам са режисерком, сниматељем и осталим члановима Наташине радне екипе. Све драг и срдачан свијет.

Неколико тренутака ћутим и готово у невјерици гледам: око мене телевизијска екипа, а иза њих тама. И онда ми поглед одједном оде ка, назваћу га: балкону. А он кружи око и изнад овог доњег простора хале. И ја изненада умало не викнух, али нисам, него сам смирено: Па ја сам у свом бившем, давном животу био у овој хали. Ако је то – то?! По њиховој реакцији схватио сам да се и њима, а не само мени, учинило да сам то изговорио или као питање или као радосну тврдњу, чињеницу.

Они ћуте и чекају шта ћу ја даље. Чекају да се приберем па да почнемо с радом. Мада ми се учинило да су ме оставили на миру и још неколико тренутака пустили да стојим и гледам. Нешто су осјетили, а вјероватно из психологије рада са оваквима, старима, какав сам ја, знају да је стрпљење оно што је најкорисније у таквим тренуцима. И ја затим, као у чуду, рекох: Па ја сам овдје био у јуну 1963. године. Прије шездесет година. Одозго сам посматрао камеру која је стајала овдје, неколико корака од нас. А они ми можда вјерују, а можда и не вјерују. Само Наташа вели: Да, ту је почела с радом Телевизија Београд. Горе, на оном балкону, велим још и то, показујући руком, упознао сам се с Телевизијом Београд. И сјећам се, као да је јуче било, првог дневника, 1958. године, и његовог првог водитеља Миће Орловића. Какво је то било чудо!

У суботу, 23. августа 1958. године, у 20 часова, кренуо је и први ТВ Дневник, који је водио Мића Орловић. Припремила га је екипа коју су чинили уредник Игор Леандров, дежурни уредник Светолик Митић, спикер Милоје Орловић и редитељ Јанез Шенко. (фотографија преузета са сајта sajam.rs)

А мој посјет и боравак на балкону ове хале догодио се у јуну 1963. године… Не причам даље њима већ сјећањима излазим из хале и исписујем их на папиру свога лаптопа.

Били смо тих дана ми, ученици управо завршеног четвртог а разреда Учитељске школе у Петрињи на матурском путовању. И под водством свога професора и разредног старјешине Милоша Петровића, крстарили по добром дијелу географије тадашње источне Југославије: Петриња–Сплит (поред онога што смо планом путовања обилазили, разгледали, нас четворица: Јосип Марјановић, Никола Шаренгаћа, Мијо Коларић и моја маленкост, из наше разредне малофудбалске екипе Хекса, отишли смо до некадашњег Хајдуковог Стадиона крај Плинаре и посматрали тренинг Хајдукових фудбалера)–Макарска–острво Мљет–острво Вис (поред љепоте и истоименог града, знао сам да је ту војску служио Љубан Дабић Угљеша, из мога села, отац моје будуће супруге)–Дубровник–Херцег Нови (један и тада од најљепших градова на Јадрану)–Котор–Будва–Бар (наше путовање бродом од Сплита ту се завршило. Супе у ресторану Старе капетаније и данас се сјећам)–Титоград (пријашња и данашња Подгорица, тада ми је – и послије тога био сам неколико пута у том граду – неком посебном љепотом и свјежином прионио срцу: видјели смо мени тада изузетно лијепо уређен монументални Споменик Партизану-борцу на Горици, гдје је сахрањено 97 народних хероја, чији су аутори архитекта Војислав Ђокић и вајар Драго Ђуровић, а ми фудбалери отишли смо на стадион Будућности да гледамо фудбалску утакмицу)–планински врх Чакор, у ствари је то превој (од Иванграда, данашњих Берана, до Мурина како-тако смо се кретали и не тако страшно тешким узбрдицама, али од Мурина до Чакора, који је на 1849 метара надморске висине, и био је највиши планински превој у бившој Југославији, аутобус нас је тешко вукао ка планини Ругови, вијугавим друмом, који је од Мурина до Пећи изграђен и пуштен у саобраћај 1925. године. Лично је то учинио краљ Александар Карађорђевић. На Чакору о томе свједочи и спомен-плоча. Ту смо се зауставили како би се малко аутобус одморио, а и возачи и ми да протегнемо ноге. На Чакору нигдје ништа, осим тврдих и дебелих наслага снијега. Па смо се нас четворица споменутих фудбалера фотографисали, голи до појаса. Те смо након одмора почели да се серпентином спуштамо ка Пећи. Прешли смо и некадашњу републичку границу између Црне Горе и Србије, односно њене Аутономне Покрајине Косово и Метохија, те застасмо у селу Кућишту, изнад Руговске клисуре. Ту смо ми, који нисмо гадљиви, у усамљеној „Крчми у планини“, како пјева Недељко Билкић, јели вариво, једино које је било на јеловнику: купус са сувом овчетином, које се ријетко припрема на Банији. Дјевојке нису могле ни да привире у просторију крчме)–Пећ (и Пећка патријаршија. У Пећи сам био више пута. А једне много касније године, пјесник Павле Поповић, из Новог Сада, који је у Другом свјетском рату учествовао у ослобађању Метохије, са њим сам дијелио неугледну собу, у старом хотелу, коју смо истог дана напустили, јер је он тражио и добио апартман – учествовали смо на једној пјесничкој манифестацији – провели смо готово цијелу ноћ у разговору са Џавидом Ниманијем, тадашњим предсједником Предсједништва САП Косова. А шта све није било на дневном реду…)–Дечани (и манастир. Такође једне много касније године представљао сам Друштво књижевника Хрватске на једној од књижевних манифестација, па ме позове, опет у Пећи, у своја кола Ибрахим Ругова, тадашњи предсједник Друштва књижевника Косова. Ишли смо до манастира Високи Дечани. Како су они и тада и касније били у веома блиским односима са Хрватима, а будући да сам био једини из Хрватске, добро сам дошао и ја – знао је он шта сам и ко сам)–Призрен (посјетили смо Богородицу Љевишку, а неки од нас купили су и шиптарску, у ствари старосрпску капу кече, а то ми тада нисмо знали)–Приштина–Скопље–Охрид (историја, љепота градитељства, Биљанини извори)–Манастир Свети Наум (на јужној обали Охридског језера, поред границе са Албанијом. Манастир је основао Свети Наум Охридски, ученик светих Ћирила и Методија, који је са Светим Климентом Охридским ширио хришћанство на јужним балканским просторима)–па поново Скопље (око мјесец дана прије разорног земљотреса)–Београд (много тога посјетили, видјели)–Нови Сад (тада сам га баш заволио)–Суботица, па возом за Петрињу. И само да кажем да смо у Београду (били смо смјештени у ђачком дому у Улици Милоша Поцерца), Новом Саду и Суботици (и ту смо били у ђачким домовима) одиграли малофудбалске утакмице. У Београду смо изгубили 5:1, а за оне двије не сјећам се резултата – мислим да смо побиједили.

Стојим и посматрам балкон ове тамне хале на Београдском сајму. И сјећам се: посјет је наш професор договорио са својим рођаком Драганом Самцем, који је радио на Телевизији Београд. Мени је Драган био и заувијек остао видео миксер Драган Самац… Улазимо ми у оне горње балконске просторе: екрани, дугмад. Причају нам детаљно о томе како се снимају и емитују емисије, како се емитује дневник, преносе спортски догађаји… А онда нам прилази унапријед договорени Милан Ковачевић. Тадашњи уредник спортске редакције. То је онај путник по небројеним занимљивим дијеловима бивше Југославије. То је онај аутор ненадмашне емисије Караван. Како се то чекало! Како се то гледало!

Стојим ја и посматрам балкон. Посматрам и кружим путањама избледјелих сјећања на боравак у командној кабини тог свемирског брода који ми се и данас зове – телевизија.

А онда сједам и одговарам на Наташина питања о свом далеком родном селу, о свом далеком завичају.

МИЛОШ КОРДИЋ