Било је то давно кад сам сазнао да је крава у Индији – света. И схватио да је она и нашим сиротињским дјетињствима – света. Јер она нас је за немаштине, послије Другог свјетског рата, хранила и прехранила. Она, оне: Мирова, Дикуља, Руменка, Лисова…

Него, ходају тако, једног топлог дана, Крчединском адом (посебно актуелном почетком ове јануарске зиме, 2024. године, због спасавања крава, коња и магараца од набујалих дунавских вода), репортер једне телевизије (не сјећам се – које) и његов пријатељ, а можда и сарадник из екипе, па сусрећу млађу даму, која им се представила именом Слађа. У тој мени занимљивој емисији, на коју сам случајно наишао на тој телевизији, у једном тренутку вели Слађа, која је почела да објашњава много тога везаног за аду и стоку која ту борави, да је малко чудно (препричавам по не баш сигурном сјећању) да људи за ову бијелу краву кажу да је зелена.

Вјероватно је Слађа то – бијелу краву, мислила на сиве подолске краве, које су на обали аде измијешане са осталим кравама. Иако оне по науци припадају раси сивог подолског говечета, мени су та говеда, а виђао сам их и уживо, сивкастобијеле боје. Не, дакле, ни бијеле ни сиве. Али…

И у том тренутку баш сам се зачудио: никад нигдје нисам чуо да се за бијелу краву говорило – зелена.

За бијеле кобиле и коње јесам чуо. И небројено њих сам и видио. Звали смо их: Зека, Зекан, Зеленка, Зеленко…

Док је у мом родном селу постојала Сељачка радна задруга, крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог вијека, породица чиче (не рођеног) Ђуре Ђурице Кордића дала је Задрузи, између осталог, и кобилу Зеку. Његов син Игњатије, а звали смо га Гњато, већ одрастао момак, био је задужен да брине око коња. И често сам га виђао како јаше своју, односно задружну Зеку. Па кад на њој пројезди селом (био је сјајан и храбар јахач), мој отац је знао рећи: Боме е тај лапури!… Кад се Задруга распала, а Зека вратила својој штали, дуго сам тугујући пратио њену болест и њено угинуће. Као што ми се прије тога то исто дешавало с нашом кобилом Лисом… Израђеност, старост, болест… Сад и сам, у осамдесетој, веома добро знам и још боље осјећам: шта то значи!

Зека је, ето, била прво бијело коњче за које сам чуо да му говоре да је зелено. Што мени, тада, а већ прилично добром познаваоцу боја, није било јасно. Јер кад се само сјетим танких нити разнобојне шлингорије, па црвене боје смрдљикових и разнобојних врбових шиба, па боја цвјетова јоргована, па ружа – за које сам касније сазнао да су то косовски божури… Да се бијела боја може крстити зеленом, е то ми заиста није ишло у главу.

А онда, једног дана: надреализам, дадаизам и уопште апстрактизам у готово свим умјетностима… Па ти буди и не вјеруј…

Вртећи, дакле, протеклих зимских дана управљачем по телевизијским каналима и пратећи, између осталог, изливање Дунава по Будимпешти, а пред очима ми Нови Сад, Београд и многа друга мјеста уз ту по дужини другу европску ријеку, наилазим, рекох на почетку, на лијепу причу са Крчединске аде. Репризна јесте, али је нисам раније ни гледао, ни слушао… Иду репортер и онај његов… на обали Дунава много је крава – запазио сам и једног бика који је скакао на јуницу која је вјероватно водила. Краве ходају пјешчаном обалом, пију воду, а много их је и по тратини. Иза њих: дрвеће, шумарци… И понављам: било је то, та емисија, кад се ових раних јануарских дана, пред опасношћу од дунавских вода, које су већ добро заробиле стоку која је гладовала, угибала… борило да се она скелама превезе са аде на десну обалу Дунава. И док ово пишем, у другој половини јануара, још увијек траје борба да се та стока спасе. А људи причају како тај посао иде лакше с кравама, за разлику од коња, док је магараца знатно мањи број… Но, надајмо се…

(И ријеч-двије, док не кренем даље, о Крчединској ади… Налази се преко пута Крчедина, који је на десној дунавској обали. Настала је помјерањем тока Дунава на јужну страну, оставивши на сјеверној страни, до села Гардиновци, рукавац, који је назван Гардиновачки рукавац. А како је то у ствари ток Дунава, зову га и Дунавац. Ада је, дакле, добила име по Крчедину, удаљеном око четири километра, десно, од ауто-пута и мјеста Бешке – кад се иде од Београда ка Новом Саду, Суботици… Пет километара дуга и три широка, односно површине од близу девет километара квадратних, спада међу највеће дунавске аде. Дио је Специјалног резервата природе „Ковиљско-петроварадински рит“, с којим управљају „Војводинашуме“, а припада општини Инђија. Сточари околних мјеста – Крчедина, Гардиноваца, Бешке, Ковиља… – држе стоку: краве, коње, балканске магарце… на ади, по цијелу годину. Уз присутне људе који је чувају. Стока се ту слободно креће, пасе, а њихови власници допремају јој храну – и требало би да јој је допремају, и требало би да брину о њеном здравственом стању. Некад је ту боравило хиљаде грла стоке. Да би се у новија времена тај број смањивао. И поред свега, догађају се, по казивању власника, и крађе стоке. А ту је и појава шакала – не треба сметнути с ума да се ту краве и теле…)

И иду њих двојица обалом аде. Репортер прича у микрофон. А краве – милина их је гледати. Поготово мени – дјетету са села. Међу кравама разних је раса. И у први план избијају оне, по мени, сивкастобијеле, по стручњацима то су сиве, а поменута Слађа рече репортеру да су то бијеле краве, за које које кажу да су зелене. Па се она чуди…

Подолско говече – Аутор: Boris Dimitrov – Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=51584452

А ради се о говедима с дугим, малко витичастим роговима. По Википедији, то је сиво степско говече. Поријекло вуче од дивљег говечета тур. А зове се, откуд му је и поријекло, по региону Подолији, у Украјини. Узгајало се и узгаја од Русије до Јадранског мора: у Русији, Украјини, Мађарској, Румунији, Србији (Војводина), Хрватској (Славонија)… Углавном је служило за рад, а мање за месо и млијеко… Сјећам се да их је у Бешки (инђијска општина), док сам је посјећивао, узгајао Радивој Тишма. За касније – не знам. И ако ме сјећање не вара, Радивој је поријеклом са Баније, од Двора на Уни.

Него, посматрам, дакле, како ових јануарских дана, угоне краве на скелу, на скеле. И гледам краве како проклизавају док се пењу. А на скели их чекају, онако гладне као испорене, бале сијена. И гледам једну која, прилазећи скели, лијеже у блато – не може даље. Па опет, јадна, устаје… па опет…

Гледајући на теве екранима краве у Индији, па, уживо, бројна стада крава по европским пашњацима (у Француској сам, једне давне године, имао прилику да видим и фарму музних крава једног од највећих француских глумаца свих времена – Жана Габена), па све оне краве које су водили на клање у петрињском „Гавриловићу“, па јунад коју су узгајали „Гавриловићеви“ кооперанти по селима Баније и тако даље… гледајући их, а већ су ме биле ухватиле и године, питао сам се, а и данас се питам: гдје је крава у нашој књижевности? И посебно у поезији. Наравно да је има, али најчешће у успутном помињању. А и сам је ту и тамо у својим скромним писанијама такође тек помињем. Док коњи, вукови, змије, гуштери, па небројене птице… сви су они ту… Која неправда!

Па је увијек, при помену краве, крава, и док гледам ове са Крчединске аде, ту ми је бесмртни Сергеј Јесењин и његова тужна, тужна пјесма „Крава“. Настала 1916. године, а у преводу Д(анила) Киша. Код мене је у књизи Изабране песме Сергеја Јесењина, коју је, уз избор и предговор, приредио Јово Миладић (рођен 1952. године у Јасенову код Теслића, пјесник, приповједач, пјесник за дјецу, мој добри давни познаник и сарадник у сисачком дјечјем листу Курир, који сам за живота у Сиску уређивао), а објавила Просвета Београд, 2007. године.

И овај запис о бијелој крави за коју кажу да је зелена, завршава се првом и посљедњој строфом (од њих пет) речене Јесењинове пјесме:

Изнемогла, испали зуби,
Свитак година на роговима.
Туко ју је пољак груби,
На пашњаку, међ стоговима.

(…)

Жалосно, тужно, у земљи цели
Забиће се рогови тавни…
Сад су јој у сну шумарци бели
И лугови зелени, травни…