Слободна Херцеговина » ТРАГОМ СТРАВИЧНЕ ФОТОГРАФИЈЕ: Цетињски Петровдан 1941. године и судбина једног федералисте

ТРАГОМ СТРАВИЧНЕ ФОТОГРАФИЈЕ: Цетињски Петровдан 1941. године и судбина једног федералисте

  • Црна Гора је окупирана 17. априла 1941. Истог дана, дио Црногорске федералистичке странке формирао је Привремени управни одбор који је касније прерастао у Централни национални комитет за ослобођење и успостављање независне Црне Горе.

Команда италијанских окупационих снага и тринаесточлани Привремени административни црногорски комитет преузели су власт од бана Зетске бановине Блажа Ђукановића.

Тринаестог дана окупације на Цетиње је дошао Серафино Мацолини, који је именован за Високог цивилног комесара, са особитим задатком да успостави “самосталну Црну Гору”. Било је, тих дана, доста цетињских федералиста који су одушевљени његовим ступањем на дужност, просули пјесму низ Цетиње:

“Мацолини ‘мјесто краља,
Црном Гором да управља.”

Високи цивилни комесаријат је преузео власт, а сепаратисти су добили мјеста у Савјетодавном вијећу Црногораца. Ово ‘вијеће’, на челу са Михаилом Ивановићем, понудило је престо Црне Горе принцу Михаилу Петровићу Његошу, што је краљев унук одбио са презиром, исказујући вјерност почившем брату Витешком Краљу Александру Ујединитељу.

Петровдански сепаратистички скуп, тзв.Црногорски сабор, донио је декларацију у којој је стајало:

I

Окупација Црне Горе од стране Србије, коју је противно вољи Црногорског Народа прихватила тзв. Велика Народна Скупштина у Подгорици својом одлуком од 26. новембра 1918. год, престала је.

II
СТАВЉЕНИ СУ ВАН СНАГЕ: режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије, и Династија Карађорђевића. Видовдански Устав и Устав од 3. септембра 1931. године, који су потјецали од поменутог режима, УКИНУТИ СУ.

III
Проглашава се суверена и независна Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије.

IV
ЦРНОГОРСКИ САБОР  изјављује да су сви Црногорци – благодарни Италијанским Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине и сјећајући се уских веза, које постоје између Династије Петровић Његош и италијанског Краљевског Дома, с повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дуче-а и од Фашистичке Италије – ријешени да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије, успостављајући с њом везе уске солидарности. Накнадно ће се приступити склапању споразума, између Црне Горе и Италије, прожетих духом ове солидарности и сагласних уласку Црне Горе у акциону сферу Рима.

V
Црногорски Сабор, у помањкању носиоца Врховне Власти Шефа Државе, ријешио је да успостави Краљевско Намјесништво и да умоли Његово Величанство Италијанског Краља и Цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе, који ће прогласити Устав.

“Суверена и независна Црна Гора” није потрајала ни један дан: у зору 13.јула разбуктио се устанак широм Црне Горе.

Саво Вулетић (Википедиа)

У то вријеме, у Црној Гори је живио правник, политичар и књижевник Саво Вулетић (рођен у Голубовцима 21.јануара 1871.) У доба Краљевине Црне Горе био је предсједник Обласног суда на Цетињу, члан Привредног савјета Црне Горе, посланик Зетске капетаније у свим сазивима Црногорске народне скупштине и предсједник Цетињске варошке општине. Као кандидат Црногорске федералистичке странке, Вулетић је изабран за народног посланика у парламенту Краљевине СХС на мандатни период од 1925. до 1928. године.

Предсједник Црногорске федералистичке странке др Секула Дрљевић, уочи Великог рата, био је најгласнији заговорник уније између Црне Горе и Србије. У Црногорској народној скупштини, Дрљевић је 10.фебруара 1914.изјавио: “Та велика могућност нашега културнога и економскога препорода лежи у царинској, војној и дипломатској унији између Црне Горе и Србије. У тим унијама је једини извор нашег народног благостања, сматрајући их природном економско-политичком посљедицом територијалног спајања српских краљевина и нужном наградом ратних напора српскох народа.”

Доцније ће Дрљевић радикално мијењати своје ставове, што можемо пратити у годинама након Великог рата. Тако је Дрљевић, 14. 12. 1922, у сарајевском листу “Народ” објавио своје схватање беспријекорне супериорнорности црногорског српства: “Док су, дакле, Црногорци схватили српску државну идеју, а у толико пре идеју данашње државе, као концепцију више категорије пред којом морају капитулирати партикуларистичке државне идеје: и црногорска и србијанска, дотле су Србијанци идеју уједињења схватили као тријумф србијанске државне идеје над црногорском.”

Из ових ријечи можемо јасно ишчитати Дрљевићеве намјере: подгријевати црногорски понос и распаљивати црногорско државотворство као једино довољно истинско и довољно српско да би се на појачаном антагонизму између Црногораца и њихових владара у Београду могла формулисати његова најприје аутономашка, а затим и сепаратистичка политика. Како то Дрљевићу није било довољно, како су његове амбиције расле, а везе са загребачким политичарима ојачавале, Дрљевић је почео усвајати идеје несрпског црногорства које би се, по својем духовном и политичком значењу, морало везати за хрватство и за потенцијалну хрватску државу.

За разлику од Дрљевића, Саво Вулетић и неки други федералисти били су првенствено огорчени економским положајем Црне Горе у Краљевини Југославији, те се и њихово политичко дјеловање односило на привредни развој Црне Горе. Довољно је поменути да је у периоду 1934-1938. Зетска бановина имала свега 36 фабрика и 654 отворена индустријска радна мјеста, за разлику од бројнијих и снажнијих бановина, попут Вардарске (118 фабрика, 4 556 радника) или тек Дравске (403 фабрике, 31 716 радних мјеста). Дакле, од укупно 2193 фабрике и 145 124 радна мјеста у Краљевини Југославији, на територији Зетске бановине се налазило 36 фабрика са 654 радника. Међутим, до 1918. на простору Бановине је радило свега 16 фабрика, што је и прије и касније говорило о огромној привредној заосталости овога српског краја. У просјеку, на једног становника Зетске бановоне, долазиле су 3/4 хектара, односно једно рало обрадиве поцршине.

Чак 80% становништва није имало приступ живим водама, него је користило ублове и чатрње. Свега 21% укупне територије је покривало плодно и обрадиво земљиште. Тако сиромашан народ се додатно задуживао: средином 1933.сваки хектар земље био је оптерећен дугом од преко 2 500 динара. Осим тога, 2/3 бановине биле су без путева, цетињски административни центар био је скоро сасвим изолован од других насеља з бановини, недостајало је 160 школских објеката; од 770 школа, 581 није имала довољно наставних средстава, а њих 275 није било хигијенски подношљиво.

Михаило Полит-Десанчић

У таквим условима, било је много мјеста за критику централних власти, при чему је сиромаштво Зетске бановине вјешто користила забрањена Комунистичка партија Југославије. Важно је напоменути да федералистичка мисао у српском народу није само црногорска: она је постојала и код Срба у Хабзбуршкој монархији, а најистакнутији представник такве концепције био је Михаило Полит-Десанчић.

Он је тврдио да је федерација “једина могућа система” за вишенационалне државе, али за уједињење Србије и Црне Горе није предвиђао никаква федералистичка рјешења, заступајући став да унитарна српска јединица (Србија, Црна Гора, Херцеговина, Босна..) може ступати у федеративне односе са сусједима. Светозар Марковић је, рецимо, питање уједињења Србије и Црне Горе постављао као питање српског уједињења, али је био против тога да се власт Србије просто прошири на Црну Гору, објашњавајући да се “по свом економском и друштвеном развоју и свести о самоуправи Црна Гора такође сасвим разликује од Србије, Херцеговина се приближује једним делом Босни, а другим Црној Гори. Стара Србија, опет, једним делом се приближује Србији, другим, такође Црној Гори.” Стога је сматрао да није добро успостављати “јединство канцеларија” него државу успостављати на савезном устројству, тако да би се сваки од ова три дијела српскога народа у Турској самостално развијао, а “напреднији део, Србија, не би наметала своје установе назаднијим деловима, као што би морало бити у једној држави.”

Премда су црногорски федералисти вјеровали да би федерална управа могла бити солидно рјешење за Црну Гору у Краљевини Југославији, искуство Краљевине Црне Горе (која је била суверена држава и убирала порезе) говори сасвим другачије. Краљевина Црна Гора је била “земља на кредиту”; финансијски, привредно и материјално неодржива, она је опстајала на три важна стуба: 1. борби Црногораца за српско ослобођење и уједињење; 2. руској заштити и материјалним донацијама, те страним кредитима; 3.репресивном државном апарату у рукама Краља и Господара Николе. Она је била modus vivendi српског народа, прелазно рјешење до коначног уједињења. Петровданска Независна Држава Црна Гора, као и потоњи Montenegro, сасвим јасно приказују какав је modus operandi здружених, наизглед неспојивих, антисрпских покрета у XX стољећу.

Многе су заблуде наших претходника, али, исто тако, у многим заблудама живе и наши савременици. Не могу се сви припадници једног покрета или сљедбеници једне идеје описати једним луком и обиљежити истим жигом. Када су федералисти понудили Саву Вулетићу министарско мјесто у влади под окриљем окупатора, он им је одговорио: “Ја као посланик у бившем црногорском парламенту залагао сам се за бољи економски положај Црне Горе, који би по мом мишљењу, био најкориснији за Црну Гору, али у границама Југославије. Кад Југославије више нема, ја под окупатором нећу ништа више од оног што сам – роб.”

Саво Вулетић – носилац Даниловог ордена за независност Црне Горе, медаље „Освећено Косово“ из 1912. године, Спомена „Крст 1913.“ Петра Карађорђевића, Медаље за ревност 1895. и Медаље споменице поводом педесете годишњице владавине Николе Првог – одступио је новембра 1944.за Словенију са четницима Павла Ђуришића. У Цељу је заробљен и скупа са митрополитом Јоаникијем Липовцем спеоведен у Београд, а потом у Аранђеловац. У Аранђеловцу настаје и ова, тек недавно објављена фотографија. На њој видимо партизане како спроводе митрополита Јоаникија Липовца и једног високог и мршавог старца – Сава Вулетића. Ни једном ни другом не знамо “гроба ни мрамора”. Убијени су 18.јуна 1945. без оптужнице и пресуде: рат је био завршен, али није “револуција која тече”, она је текла и њеним сабласним коритом братоубилаштва и богоубилаштва потекла је невина крв, а од сваке стопе коју је захватила, одломио се један лелек што “горе пролама.”

Саво Вулетић је био жртва страшног Дрљевићевог издајства, он је био жртва црвеног терора и једног безумног тоталитаризма, али у дубљем, унутрашњем смислу, Вулетић је био и жртва велике српске заблуде да Црна Гора уопште може опстати као независна држава. Петровданска скупштина, пасије гробље, лијева скретања, убијања свештенства, затварање стоке у цркве, Петрова рупа, рушење Његошеве капеле, признање тзв.Косова, стварање ‘црногорског језика’, улазак у злочиначки НАТО и усвајање злочиначког ‘Закона о слободи вјероисповијести’ само су крваве и прљаве тачке на линији антисрпског континуитета сваке Црне Горе од 1941. до 2020. године.

Уосталом, “што се грбо роди, вријеме не исправи.”

Срећан Петровдан!

Аутор: Раде Црногорац

Извори и литература:
1. Димитрије-Димо Вујовић, “Црногорски федералисти 1919-1929”, ЦАНУ, 1981.
2. Сенка Бабовић-Распоповић, “Културна политика у Зетској бановини 1929-1941”, Историјски институт Црне Горе, 2002.
3. Ђорђе П. Божовић, “Црмница у раљама сатане”, Принцип Бонарт прес, 2006.
4. https://www.in4s.net/ko-je-savo-vuletic-koji-je-pogubljen-bez-sudjenja-1945-sa-mitropolitom-joanikijem-lipovcem/
5. Драгољуб Живојиновић, “Црна Гора у борби за опстанак 1914-1922”, Београд, 1996.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина