• Сви смо ми  дошли са осећањем велике туге, због свега трагичног што се дешавало овде посебно априла 1942. Године. Дошли смо због осећања поноса и части на команданта првог херцеговачког или Невесињског корпуса Милорада Поповића.

Светозар Црногорац је на почетку говора нагласио да се обраћа у своје лично име, а не у име Клуба Гачана у Београду

Дошли смо са осећањем жаљења због терора и патњи кроз које прошла породици Поповић, али и радости што јој је Бог дао снаге да се обнови  и воље да свакако уз много одрицања и муке изгради овај лијепи храм. Питам се колико би данас било Поповића да није било оне потпуно непотребне априлске и других несрећа током другог светског рата.

Мислим  и осећам да  ови људи очекују да после 75 година њима јасно и гласно кажемо, да су њихови најмилији побијени на правди Бога, да ни за што нису били криви, да су побијени зато што су били искрени родољуби, зато што су били темељ државе, зато што су били часни и честити и што се преко таквих  стабилних људи нису могли изводити никакви револуционарни експерименти.

Наш народ су  1941. снашле су све могуће несреће овог свијета, које су могле да се десе: њемачки фашизам; хрватско-муслимански усташки погром и марксистичка револуција. Све три су биле усмерене против државе и српског народа. Ако смо од ове прве двије могли  очекивати свако зло, за ову последњу се нисмо надали, ни спремали. Додуше браћу Русе је та несрећа задесила још давне 1917. Све су им наместили Немци и Енглези. Платили су немачким филозофима да смисле политички систем, обучили

Лењина и  друштво и напунили му вагоне златним полугама и послали га у Петровград. Само у унутрашњим обрачунима убијено је између 25 и 30 милиона Руса а онда је дошао други светски рат.

Претходни говорници су говорили пуно о крвавим догађајима у Гацку, сви ми добро знамо судбину села: Дражљево, Брајићевићи, Јасеник, Гарева, Добрељи, Галешина, Казанци… Мека Груда, Брестице, Прераца, Радачки бријег, Шума, Зупци, Кифино село, Снијежница, Трусина, Бежђеђе, Оџак, Зијемље, Биоград, Залужје, Удрежње, Слато….

Истина испливава захваљујући нашој Херцег телевизији, Драгу Паповићу и новинарки Коси Николић и ја им од  срца честитам на томе. Наше Гатачко удружење у БГД је чини ми се озбиљније иницирало овај процес одржавајући у цркви Св. Саве на Врачару 06.априла 2015 парастос Гатачким припадницима ЈВуО на челу са Милорадом Поповићем и попом Радојицом Перишићем, а у поводу њихове погибије на Лијевчу пољу, као и веома посећен историјски час о овом покрету у парохијском дому храма СВ Саве.

Ако је Херцеговина нагрђена, онда је Црна Гора ископана, а све то је названо искривљеном, замагљеном и немуштом терминологијом тзв. лијевим грешакама.

Какве су само страшне биле размерене сатирања нашег народа.

Прво, крвави Божић 1942 и злочин код Колашина назван касније  Пасјим  гробљем, са 370 маљевима побијених првокласних  домаћина, које су  полу закопане оставили дивљим  зверима и псима да разносе њихове органе по околним шумама а све то уз симболично објешеног и разапетог пса на букви изнад њихових тела и таблом са натписом Пасје гробље.

Ноћу 24/25 новембра 1944 побијено је на превару у Бару равно осамдесет Грбљана, Маињана и Будвања и бачено у двије јаме.

Граховско поље које и данас плива на костима, на коме је из истих идеолошких разлога  само током једне ноћи 21 / 22 . октобра 1944 убијено триста људи, односно комплетна Вучедолска четничка бригада.  У својој залуђености Павле Ковачевић је убио свог оца на јавном скупу против Солунаца наравно и вртоглаво напредовао у војно хијерархији. Било је то време где је у идеолошкој залуђености било нормално и пожељно убити оца или брата, што се сматрала као најбоља легитимација и препорука за моралну исправност и идеолошку чистоту припадности овом идеолошком  заслепљеном и промашеном покрету.

Само за једну ноћ бачено је у јаму двадесет два Караџића, а другу тридесет Јауковића. Та пракса се даље ширила по сусједним селима.

У Црној Гори сам евидентирао равно 46 јаме у којима је бацан невин народ; ( Звечево, Невидбог, Гриже, Шавничка, Куново, Ставор, Радовача,  Јакшина, Пешукова,Прекорница, Драговољска, Шаховачка,Бишкова, Гиљево, Мртвица, Лупоглав, Кнезлаз, Стреканица, Гиљева, Мрчава, Вучедолска, Видрован ( Бока и котор), Кечма, Гостиље и Затарош код Даниловграда, Радовача, Боан, Клека, Злоступ,Копиље, Косаница, Дренова јама код Велестова, Жабљачке кречане, Штуоче изнад Босаче, Котор, Загарач, Шавнички бунар, Горње поље, Зелени вир, Шавничка кречана, врбаци ријека Буковице, Бијеле, Тушине, Таре, Мораче…као и литице Висока прла и  Бијеле стијене). Једина кривица свих тих жртава је била једино у томе што су били учесници или потомци Балканских ратова,  Првог свјетског рата, јунаци са Кајмакчалана, носиоци  Обилићевих и Карађорђевих звијезда и што су васпитавани и подизани уз струне гусала и на етици јуначких народних пјесама. Наравно да ни Поповићи са својих осамнаест солунских добровољаца нису могли боље проћи. Дражљево је иначе дало двадесет шест добровољаца.

Ни комунистичке љубавнице нису боље прошле. Код Вирпазара заклали су у једном дану деветнаест својих бременитих љубавница. Код Никшића су отворили своју јавну кућу коју су звали ,,Дружевска“ како су завршиле ове дјевојке није ми познато. А иначе, када се воајер и вођин трансмитер наредби Моша Пијаде појавио у Дурмиторском крају расни сељаци су били убијеђени да је из ада или однекле стигао сами ђаво.

У нашем суседству у Калиновику, Миљевини и Зеленгори убијено бацањем низ Калиновачке греде и у јаму Понор ријеке Бистрице око 20 000 припадника ЈВуО из Србије, углавном младића са двадесет до двадесет осам година, најчешће везивањем у сноп око тридесет људи,који су се иначе предали јер им је јавно обећана амнестија.

То је обавила ,,славна“ Шеснаеста муслиманска бригада састављена од припадника који су углавном ‘1944 заменили, после Титове августовске наредбе усташку униформу црвеном. Њене вође су вртоглаво напредовале у политичком животу БиХ и Југославије.

Стотине припадника ЈВуО или ако више волите четника побијене су после завршеног рата без икаквог суда  у Гатачкој и суседним општинама и бачени у неке шкрипове по околним планинама, гарбуништима и ко зна где још. Комунисти су за њих после рата рекли да су одступили, као да су богами отишли негдје у иностранство на годишњи одмор. Њихове породице су доживљавале прави терор, са конфискованом имовином су сатиране по Ћеловини, Завидовићима, Добоју ….све дотле док њихови најмилији нису били ликвидирани а онда су обично пуштани.

Да Божија правда кад тад стиже потврђује метак у леђа коловођи ових процеса Сави Ковачевићу послат из вођине главе, по чијим наредбама су  све ове трагедије по Херцеговини и Црној Гори и извршене. Ако је дотични ликвидирао све своје политичке противнике да би дошао на власт 1937, зашто не би и једног силеџију који је посијао масовну смрт по Херцеговини и Црној Гори, који му је до тада вјерно служио а који је у једном тренутку посумњао у визију неприкосновеног вође и побунио се кад је дочекао заташкану смрт четири хиљаде својих рањеника.

Дужни смо да нађемо начин да сазнамо и пронађемо земне остатке бројних  припадника ЈВуО који су масовно убијани по околним планинама и свуда затрпавани, о чему за сада не знамо ништа.  Једноставно  морамо их тражити. То је просто цивилизацијски чин. Трагови увек постоје. То је обавеза наше генерације, свака наредна ће имати мање могућности. 

По мојим сазнањима све се врти у троуглу села Машићи – Романовци –Јурковица, а највеће страдање се десило у прелазу канала, бивше реке Борне.
Наравно потребно је све радити без било какве и било чије помисли о осветољубивости.

Припадници ЈВуО или четници били су једина легална и легитимна владина војска на територији читаве Југославије и та војска је била изразито антифашистичка. Уосталом, због тога је и основана. Све друге војске: усташе, домобрабни, балисти, партизани су биле нелегалне, искључиво партијске војске. У савременом политичком жаргону  партијске војске се називају терористичким, посебно ако врше терор над сопственим народом.

Осећајући трагедију народа ком припада Милорад Поповић  је одмах похитао у Херцеговину. Не знам како брзо али по једном податку већ се 20. јуна састао са попом Радојицом Перишићем и договорио општи напад на Автовац и Гацко. Његова опјевана вансеријска физичка фигура, којом је три пута узастопно побијеђивао на избору мушке љепоте на официрским баловима у Београд допринела је да се ово надметање морало укинути, јер се побједник унапријед знао. Београдске даме су кришом отварале врата и прозоре када је овај кршни и гледни Гачанин пролазио улицама. Краљица Марија му је  даровала првокласног коња, задивљена његовим изгледом али прије свега његовим достојанственим држањем и понашањем. Али најважније је од свега, да овај листом омиљени Гатачки и Херцеговачки командант  није упрљао руке, иако је прошао многе окршаје до своје смрти на Лијевчу пољу шестог априла 1945. Он је био толико велики да освету, па чак и за своје пострадало село није дозвољавао.

 Велико је питање да ли је Дража Михајиловић направио грешку што није услишио Милорадове и Баћовићевим молбама да се његове јединице раније врати из Лике. Да се то десило питање је да ли би бјежанија из долине Неретве после уговора са Немцима , могла да прође расне Херцеговце и питање побједника у рату би се можда другачије постављало.

Изражавам своје огромно лично поштовање према овом на жалост оклеветаном, оцрњеном и до крајњих граница опањканом, вансеријском вођи гатачких, невесињских, мостарских и коњичких четника. Његов и наш Херцеговачки Корпус био је састављен од прекаљених српских бораца и као такав престављао је ударну песницу комплетне ЈВуО а он свакако један од најспособнијих и најчеститијих Дражиних официра. Да није тако не би добијао најтеже задатке и не би био одликован највећим војним одликовањима: Белим орлом са мачевима и Карађорђевом звездом. Све наредбе  укључујући и последњу као командант двадесетдеветог пука часно је извршио а то је скоро немогући пробој вансеријски утврђене линије Бања Лука –  Топола – Градишка, али више није било снаге да прође кроз здружене партизанско – усташке оклопне формације под планином Козаром, прије свега зато што је дошло до издаје у редовима Павла Ђуришића, који због тога није могао више да га прати.

Саборац Милорада Поповића Бранко Јањић, који је преживио Лијевче поље кад је стигао у Америку понесен поштовањем према витештву Милорада Поповића написао је један потресан текст и једну пјесму посвећену Милораду. Он вели да је којим чудом Милорад Поповић  био на Косовској вечери, Лазар би му морао наздравити два пута, једном по љепоти, а другом по јунаштву. Његови су познати стихови; ,,Вјечна слава дични Милораде, нек ти виле на гроб цвијеће саде!“

Желео сам да данас осим Милорада и попа и војводе Радојице Перишића поменем још много имена њихових вјерних сабораца, али се плашим да ћу се огрешити од много њих, непоменутих.

Био би ипак грех да не поменем јавно објешеног и испљуваног у Гацку Милорадовог оца Марка, иначе солунског добровољца, са више одликововања на прсима, укључуући Карађорђеву звијезду, који ме својом отменошћу, војводском појавом и племенитошћу највише подсјећа на Марка Миљанова. Ваља рећи да је Марко Поповић први војник који је унио српски барјак у ослобођени Београд 1918, а његов отац Глигор остао је у Плавој гробници на Крфу. Остаће ипак забиљежене Маркове последње ријечи поноса и непокора, изговорене неколико секунди пре намицања конопца на врат :,,Живјела Краљевина Србија, живјела моја ђеца!“.

Нека је слава и част гардијском капетану и команданту Невесињског корпуса Милораду Поповићу и његовим честитим саборцима а мислим да једна таква војна и морална громада, која је док је било среће на свом вранцу доминирала не само Гатачким пољем и Гатачком површи него и шире, заслужује најлепши споменик у центру Гацка.

Светозар Црногорац
Говор на освештању цркве Часног крста у Дражљеву
5. август 2017. године