О томе колико се свети Сава поштује у Приморју најбоље сведоче следеће чињенице: Београд, са два милиона становника, има две односно три цркве посвећене Св. Сави, све подигнуте након 1935. године. Нови Сад са 300.000 становника има једну цркву Св. Саве саграђену у 21. веку. Ниш са 200.000 становника такође има једну црквицу Св. Саве из 1987, док нпр. Бањалука и Подгорица, градови са по двестотинак хиљада становника немају ни једну. С друге стране малена Бока Которска, са мање од 90.000 становника, има чак осам храмова посвећених светом Сави… Но, ако се вратимо даље у прошлост, нпр. на крај 19. века, разлика је још драстичнија – Подгорица и Бањалука (са по десетак хиљада становника), Ниш (са петнаестак хиљада становника), Нови Сад (са четрдесетак хиљада становника) и Београд (са шездесетак хиљада становника) немају ни један једини храм посвећен оснивачу Српске Православне Цркве(!), а Бока Которска (са тридесетак хиљада становника), има их чак седам!..
Свети Сава, преосвећени Архиепископ све србске земље и поморске – натпис на фресци из Краљеве цркве манастира Студеница (1314).
Од свих наших епархија, по речима Ј. Липовца (Столив 1890. – Аранђеловац 1945), највише је цркава Светом Сави посвећено у бившој Бококоторској, иако је то била једна од најмањих епархија… У Боки има ОСАМ цркава посвећених Светом Сави, и то:
У селу Главати у Грбљу, на Савиној Главици, древна, обновљена 1874. (данас манастир Св. Саве).
У селу Клинци на Луштици, из 1799/1800. године.
У Морињу. Над улазним вратима цркве је икона св. Саве у мозаику, а изнад ње спомен плоча с натписом на црквенословенском: „Кључеве овог храма уручи светом Сави Морињска општина као завјет пред Богом, љета 1861“.
У Херцег Новом, на Савини (која је име добила по овој цркви), црква стара, највероватније из XV в. Антиминс је израђен у Бечу за патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1743. год., а осветио га је Павле, епископ херцеговачки и милешевски. Око ове цркве налази се Савинско гробље.
У селу Ђенаши изнад Светог Стефана, близу манастира Прасквице (Паштровићи).
У селу Крсцу, парохија Режевић у Паштровићима.
У манастиру Градиште у паштровском селу Буљарица, из 1863.
Осма црква посвећена првом Архиепископу српском у Боки је храм Светог Саве у самом центру Тивта. Камен темељац освештао је патријарх Гаврило Дожић (Морача 1881 – Београд 1950) у јесен 1940. године, уочи Другог светског рата, који је и омео завршетак градње. Црква је уз велики напор, због прилика које су владале у поратном периоду, завршена тек у јесен 1967. године. Након земљотреса обнављана је у два наврата. Градња саборног храма Св. Саве у Тивту трајала је готово три деценије. Колико ми је познато, дуже су зидани једино храмови Св. Саве у Београду (од 1935. до данас) и Сплиту (од 1938, због опструкције власти и даље незавршен)…. ..
Морињ, Бока Которска – саборна црква Св. Саве највећи је од пет морињских православних храмова… Над улазним вратима цркве је икона св. Саве у мозаику, а изнад ње спомен плоча с натписом на црквенословенском: „Кључеве овог храма уручи светом Сави Морињска општина (као) завјет пред Богом, љета 1861″…
Васко Костић је, у предговору књиге „Светосавска озареност невјесте Јадрана“, закључио да је „култ светог Саве био развијенији у Боки него у ма којем крају у коме живе Срби“. У Боки постоје многе легенде о светом Сави, и древни обичаји, попут онога да се бадњаци налажу и уочи Савиндана, поред Бадње вечери… „Има ли обичаја да се налажу бадњаци уочи Савиндана још гдје у српству? Вјероватно тог обичаја нема ни широм свијета, уколико га Бокељи са собом нису донијели?“
Године 1839. у Котору је при саборној цркви Св. Николе званично основано Српско пјевачко друштво „Јединство“. За покровитеља и славу друштва изабран је свети Сава. Застава „Јединства“до данас је српска тробојка са знаком златне боје у средини – ликом светог Саве и натписом “Српско пјевачко друштво ЈЕДИНСТВО у Котору 1839.”
“Када је год. 1881. на молбе Бокеља, трудом а настојањем њиховог посланика у бечком Царевинском вијећу Ст. М. Љубише, основана епархија за Боку Которску и Дубровник, по жељи свештенства и народа, Свети Сава био је проглашен за покровитеља ове епархије. На првој страни сваког Шематизма Бококоторске епархије, штампано је било:
Завјетни покровитељ цијеле епархије Св. САВА архиепископ српски. Света успомена 14. јануара. Испод тога штампани су били тропар и кондак Светога Саве“…
(Ј. Липовац, „Култ Светога Саве у Боки Которској“, Глас Боке бр. 164 од 22. фебруара 1936).
Живот светог Саве је у многоме био везан за море. Најпре, држава његовог оца, и уопште Србија у доба Немањића, у приморју се простирала на западу до Пељешца и до ушћа Цетине (до Омиша), а на југу до ушћа Бојане и до Љеша. Свети Сава је у младости од оца добио на управу Захумље („земљу Хумску“), област која обухвата јужну Далмацију и којом је раније владао његов стриц Мирослав, са престоницом у Стону на Пељешцу. Но, као што је познато, он бира монаштво и одлази на Свету Гору. Као и данашњи светогорски монаси, долазећи на Гору Атонску и одлазећи с ње, сваки пут путовао је бродом. Милан Кашанин вели да је свети Сава „свој живот провео у мјестима која су увијек била у природи и ванредно лијепа. За првих монашких година, у Ватопеду, од јутра до вечери је имао пред очима Јегејско море са острвима у даљини, а то исто топло море, та иста нестварна острва на пучини, те широке видике у свјетлости гледао је и из своје ћелије и са свога пирга у Хиландару“. Пловио је и у Никеју како би од Цариградског патријарха издејствовао самосталност за Српску Цркву. Након тога, прве епархије Српске Цркве основао је у приморју: Хумску, са седиштем у манастиру Св. Богородице у Стону, и Зетску са седиштем у манастиру Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци код Тивта, која је била прва по части после Жичке архиепископије…
Ducato di San Sabba / Војводство Светог Саве – део географске карте штампане у Риму 1689. године.
Свети Сава је на оба путовање у Јерусалим, и 1229. и 1234. године, испловио бродом из Старог Града (данашња Будва), што је описано у његовом житију. Ево како је изгледао полазак на друго путовање и уједно опроштај са Србијом, јер је свети Сава управо ту, док се његова лађа удаљавала од Будве, последњи пут у овом животу гледао своју отаџбину:
„И овај господин мој преосвећени кир Сава… праћен од све деце својега отачаства, од епископа и игумана са многим жалосним сузама, дође у државу своју у место звано Стари Град који је био украј мора. Јер отуда је хтео укрцати се у лађу и пловити морском пучином у пристаништа која је желео, куда ће га упутити Бог. И ту остаде мало дана док му не дође лађа, и видевши да му је све спремљено и уставши пође ка мору, пошто се сакупио многи народ око њега, жалећи горко растанак доброга њихова учитеља и наставника. И виде да му досађују, и изненада брзо ушавши у лађу заповеди да се мало одвезе на пучину. Уподоби се овај добри учитељ вере Христове своме Господу… и стојећи у лађи учаше чеда своја, мир дајући им. И ту савршени благослов посла благоверном краљу Радославу и преосвећеноме архиепископу Арсенију, и благослови сву земљу отачаства својега, помоливши се ка вођи своме Христу за утврђење њезино. И друге многе духовне беседе и поуке рече ка деци својој, и тако жалосно раставши се с њима, поче пловити пучином морском Господом крмањен…“ (Архиепископ Данило II, 1270-1337).
https://www.facebook.com/pomorstvo/
Kапетан Владo Ивелић из Рисна (1855-1940), један од последњих Бокеља који је пловио на једрењацима, пише: „Почетком бурне 1908. управо на православно Бадње вече прошли смо близу рта Атос, гдје видећи освијетљене оне велике светогорске манастире, дао сам отворити све електричне фењере, који бијаху на првом јарболу и са три топовска хица, те са неколико бенгала и ватромета поздравио сам Хиландар, задужбину Немање и Св. Саве, нашег покровитеља…“ Након Првог светског рата капетан Владо Ивелић се, после 50 година пловидбе, пензионисао и изабран је за председника Српске православне црквене општине Св. Спиридона у Трсту. Када је на Савиндан 1921. године неколико стотина наоружаних италијанских фашиста упало на забаву у Српску читаоницу у Трсту и када су отели икону светог Саве и српске заставе, капетан Владо Ивелић се попео на столицу па је одржао говор у коме је присутне подсетио да је Синан-паша, који је спалио мошти св. Саве на Врачару, пореклом такође био Италијан, а онда их је позвао да заједно запевају „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!..“
Од времена романтизма заштитник просвете и школска слава. Вековима пре тога поштован као Чудотворац: „Свети Сава српски, чудотворац“, XVIII век, Бококоторска иконописна школа Димитријевић-Рафаиловић (Завичајни музеј Херцег Нови, фото и коментар: А. Петијевић)…
Сем бокељских осам, на Јадрану постоје још две цркве посвећене Сави Немањићу: споменута у Сплиту, и у главној словеначкој луци Копар.
A o значају светог Саве за Србе у Далмацији најбоље сведоче речи једног православног Далматинца, епископа далматинско-истријског академика др Никодима Милаша (Шибеник 1845 – Дубровник 1915): „Ваљда нема на свијету земље, у којој је нетолеранција наспрам православне вјере тако велика, као у Далмацији… Мене је, као православног Далматинца, ова ствар одавна занимала… Проучавању извора посветио сам скоро пет година… Православна вјера била је једина у Далмацији све до друге половине IX вијека. Тада она ступа у борбу са романизмом, који је силом државне власти почиње гонити, и гони је бездушно све до времена св. Саве српскога, кад православни Далматинци добијају нову духовну снагу да се противницима одупру и да одрже православље у Далмацији и до данашњег дана… У Задру, на Ђурђевдан 1901.“ (из предговора за књигу „Православна Далмација – историјски преглед“; прво издање: Издавачка књижарница A. Пајевића, Нови Сад, 1901).
(Текст је објављен као поговор у књизи: Васко Костић, “Свети Сава у Боки”, издање Књижара “Со”, Херцег Нови 2019, едиција “Бокељологија”, књ. 15, стр. 149-152)
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
