• О мученичкој смрти митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца), који је страдао од руке комуниста, постоји неколико различитих сведочења. Које од њих крије праву истину?

Wikimedia/Andrija12345678, CC BY-SA 4.0

Пише: Јован Душанић / Печат

Недавно је устоличен нови митрополит црногорско-приморски Јоаникије (световно Јован Мићовић), па је то прилика да се подсетимо да се пре седам деценија (у периоду од 1940. до 1945. године) на истом трону Светог Петра Цетињског такође налазио митрополит црногорско-приморски Јоаникије (световно Јован Липовац) кога су нове комунистичке власти мучиле и (без суда) убиле у другој половини јуна 1945. године. Тачан датум убиства и место где је сахрањен остали су непознати. Митрополит Јоаникије (Липовац) уврштен је у Именослов светих Српске православне цркве као Свети свештеномученик Јоаникије Црногорски. Нажалост, поред митрополита Јоаникија у Другом светском рату, и непосредно по његовом завршетку, страдало је и много свештеника и монаха црногорске митрополије (од око 200 свештеника преживело је само њих 15-ак). У деценијама после тога духовни живот на просторима Црне Горе једва се одржавао.

На званичном сајту Српске православне цркве о последњим овоземаљским данима живота митрополита Јоаникија пише следеће: „У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.

Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег путовао је у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збјег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији). Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе окончали су у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обиљежене.

У тој групи налазили су се посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима. С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политиком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: ‘Исто што и са осталима!‘

У својој књизи Револуција која тече (други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: ‘Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала.“ (Видети детаљније овде.)

О страдању и мученичкој смрти митрополита Јоаникија (Липовца) у наставку ћемо пренети још три сведочења.

Прво сведочење

Прота Стеван К. Душанић је после Београдске богословије завршио у Русији Духовну академију и (1901) стекао научни степен кандидата богословских наука. Био је прота у Прибинићу (код Теслића) и почетком Другог светског рата је са породицом интерниран, као и велики број свештеника са подручја тадашње НДХ, у усташки логор Цапраг код Сиска. Брзим апелом и интервенцијом митрополита Јосифа (који је замењивао српског патријарха Гаврила, кога су Немци са епископом Николајем Велимировићем заробили и током Другог светског рата држали у логорима, па и у Дахауу) код Концила немачких евангелистичких бискупа, свештенство Српске православне цркве пребачено је из логора Цапраг у Аранђеловац и потом распоређено широм Србије. Прота Стеван К. Душанић задржан је да обавља службу у цркви у Аранђеловцу и ту ће бити сведок последњих дана митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Протино сећање на та збивања забележио је његов син професор Светозар Ст. Душанић (управник Музеја Српске православне цркве од његовог оснивања па до своје смрти – 1990) и објавио у календару „Црква“ за 1991. годину. У њему, између осталог, пише: „У Аранђеловцу је моме оцу додељен стан у вили ‘Малер‘, која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру. Када су партизани ушли у Аранђеловац они су у вили ‘Малер‘ сместили једно одељење ОЗНА. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несрећника.

Шумовити предео планине Букуље код Аранђеловца (Фото: Wikimedia/Maja Stosic, CC BY-SA 4.0)

Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле ‘Малер‘ групу затвореника који су били ‘изведени на ваздух‘. Из те групе моме оцу приступио је један старији човек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу, и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете…

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, кад су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.

Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камелхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козје млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.

Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставе му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после тога пребаце са мансарде виле ‘Малер‘ у подрум виле ‘Савић‘, власништво бившег београдског трговца. Из подрума виле ‘Савић‘ једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен.“
Друго сведочење

Прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, у васкршњем броју часописа Светигора из 1992. године пренео је посредна сведочења о страдању митрополита. Он је у том тексту написао и следеће:

„Негдје 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцом, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Каженегре… Ту смо нашли једног младића, кога сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији… Тај младић је пошао са митрополитом (Јоаникијем) када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу митрополита.

По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је, заједно са групом свештеника, ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића чији се штаб налазио у Загребу. Тај је младић пратио митрополита и присуствовао разговору.

Пеко Дапчевић разговара са делегатима на првом заседању Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Црне Горе и Боке, у Колашину 1943. године (Фото: Wikimedia/znaci.net)

Пеко је упитао митрополита: ‘Јеси ли ти Јоаникије Липовац?!!!‘

На то му је он одговорио да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски.

На то је Пеко грубо, повишеним тоном, узвратио да он нема право да се тако представља, јер су на тој столици увијек сједјели велики и заслужни људи а не издајници какав је био он.

На такву Пекову изјаву митрополит је узвратио да он, Пеко, нема право да тако са њим поступа јер је он успио да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку…

На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском…

Када сам 1958. године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је отац Љуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живио у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен.“

Треће сведочење

Подгорички лист Дан објавио је дужи фељтон који је припремио Драган Радовић на основу своје књиге Братоубилачки рат – Црна Гора 1941-1945. Један од наставака, објављен 2. децембра 2015. године, носио је поднаслов „Страдање митрополита Јоаникија“, где пише: „Дуго послије ових трагичних догађаја остала је мистерија како и гдје је окончао митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац кога су партизани заробили у Словенији?

О томе у Операцијском дневнику Осме црногорске пролетерске бригаде од 12. маја 1945. године, који је у Цељу потписао капетан Перо Перовић, између осталог, пише: ‘Међу непријатељским војницима предао се и усташки генерал, те још неколико виших официра а ухваћени су и издајници црногорског народа митрополит Јоаникије и Саво Вулетић… ‘

Митрополит Јоаникије Липовац затим је спроведен за Загреб, код генерала Пека Дапчевића, команданта Прве армије НОВЈ. Дапчевић је о томе хитно извијестио Милована Ђиласа, који је наредио да се митрополит одмах спроведе за Београд. На жељезничкој станици Топчидер чекао га је лично Ђилас са Василијем Чилем Ковачевићем, пуковником ОЗНЕ. Послије испитивања и мучења у Београду, митрополит Јоаникије је по Ђиласовом наређењу отпремљен у вилу ‘Малер‘ у Аранђеловцу.

Мистерију шта се тамо све догађало и како је завршио митрополит црногорско-приморски Јоаникије разријешио је 1985. године Радојица Рака Ивановић, тада већ пензионисани мајор југословенске УДБЕ, из села Крћевца код Крагујевца. У веома исцрпном исказу Ивановић, који је био начелник ОЗНЕ за срез Опленачки, између осталог, прича:

‘Добио сам крајем маја 1945. године од свог претпостављеног, Славка Зечевића, веома повјерљив задатак да у вили ‘Малер‘ у Аранђеловцу одем код митрополита Јоаникија, који је ухваћен у Словенији и по налогу Милована Ђиласа доведен овдје. Наређено ми је да из Јоаникија ишчупам све што зна о Дражи Михаиловићу и Црногорском националном комитету. Колико је четничких главешина побјегло, гдје и у које земље и ако не можемо да их изведемо пред суд, да пошаљемо агенте да их побију.‘

Иво Лола Рибар и Милован Ђилас као партизани 1942. (Фото: Wikimedia/Владимир Дедијер, Дневник, књига И (стр. 321), Београд 1945)

Када је стигао у вилу, Ивановић се сјећа да су му довели измученог човјека, подбулог од батина. Пошто су му донијели и Јоаникијев досије он га је отворио и почео да чита. У њему је Милован Ђилас дословце написао: ‘Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранство. Треба му судити народни суд а ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Опрезно са њим.‘

Када га је капетан Ивановић упитао да ли је све то истина што Ђилас пише о њему, митрополит Јоаникије му је одговорио: ‘Како ја све то чинио, велики Бог ми судио.‘

Једног дана док је митрополит Јоаникије још боравио у вили дошла је Спасенија Цана Бабовић, високи партијски руководилац, да га обиђе и том приликом почела је да га вуче за косу и браду. Рекао сам јој, свједочи Ивановић, да је то срамота, а она ме је само погледала и бијесно напустила кућу.

У Аранђеловац је 11. јуна 1945. године стигао и Милован Ђилас са Василијем Чилем Ковачевићем. Довели су им митрополита Јоаникија са којим су разговарали више од два сата. Том приликом су га, тврди Ивановић, тукли и псовали…

Слободан Пенезић Крцун и Ћећа Стефановић дошли су 15. јуна да га обиђу и нијесу га малтретирали.

Ивановић пише да му је тог дана митрополит Јоаникије рекао: ‘Знам ја, капетане, да жив одавде нећу изаћи, али да знаш да сам био бранилац српског народа и да сам га штитио од сваког зла.‘

Том приликом је митрополит капетану Ивановићу пружио завежљај у коме је био прстен из којег су од силног премлаћивања били поиспадали каменчићи, са молбом да га прослиједи његовој породици.

Коначно, свједочи Радојица Ивановић, 18. јуна из Београда у Аранђеловац стижу Василије Чиле Ковачевић, један веома бруталан и сиров човјек, и Павле Баљевић, официр ОЗНЕ. Предвече су извели митрополита Јоаникија. Упитао сам Ковачевића куда ће са њим? Одговорио ми је: ‘Ту у Буковик, подно Букуље, гдје ће му бити добро, а ти гледај своја посла‘.“

* * *

Страдања које је претрпела Српска православна црква на територији Црне Горе током и непосредно по завршетку Другог светског рата оставио је вишедеценијску духовну пустош. До озбиљне духовне обнове и преображаја у Црној Гори долази тек (1990) са устоличењем Амфилохија (Радовића) на трон црногорског митрополита. Када је дошао у Црну Гору у њој је затекао свега 30-ак свештеника, а велики број цркава и манастира био је уништен, претворен у школе, магацине, па и штале или једноставно напуштен.

Три деценије неуморног рада митрополита Амфилохија обележене су повратком народа у Цркву и ширењем свештенства и монаштва. У овом периоду обновљено је више стотина цркава, службује стотине свештеника, а оживео је и монашки живот у десетинама обновљених манастира који су деценијама били пусти. Због тога многи ово време духовног препорода пореде са епохом Немањића и добом династије Петровића, који се сматрају најзначајнијим раздобљима у историји духовности Црне Горе.

Митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије црногорско-приморске СПЦ и народом током Светосимеоновске литије, Подгорица, 29. фебруар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

Свети Архијеријски сабор СПЦ, а на предлог митрополита Амфилохија, обновио је 2000. године древну Епархију будимљанско-никшићку и за првог владику изабрао Јоаникија (Мићовића), који је недавно на трону Светог Петра Цетињског наследио благопочившег митрополита Амфилохија. Као његово духовно чедо, митрополит Јоаникије ће сигурно бити достојан овог узвишеног звања и наставити духовни преображај који је трасирао његов претходник.

Извор Печат

Преузето са Нови стандард