• У организацији Савеза гуслара Србије у малој сали Коларчеве задужбине 25.12.2018. године одржана је свечаност поводом уписа певања уз гусле на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства УНЕСКО-а.

Одлуку о упису гуслања и певања уз овај инструмент донео је 29. новембра Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа на свом 13. редовном заседању које је одржано на Маурицијусу.

Овај скуп почео је благословом протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, главног и одговорног уредника Телевизије „Храм“. Он је пренио благослове патријарха Иринеја цитирајући давно сковану мисао „Свети манастири и криво гудало то је нашу вјеру очувало“.

– Наш патријарх Иринеј често помиње и подсећа на ову националну заповест. Преносећи његов благослов овом цењеном уваженом научном елитном скупу, поздрављам вас и желим да се сабирате и да овако темељно и систематично подсећате на један од наших уметничких стубова који нас држи и који нас је одржао– рекао је Павловић и додао да су врата ТВ „Храм“ отворена за све људе који на овај начин чувају нашу нацију и нашу веру.

ЈОВО РАДОШ: ДУШМАНИ СУ ДОБРО ЗНАЛИ ЧИЈЕ СУ ГУСЛЕ

Потом се обратио домаћин, предсjедник кровне организације Савеза гуслара Србије др Јово Радош.

– Урађено је оно што смо ми знали одавно, што је преношено вековима са колена на колено, да су гусле наш свети инструмент. Tо су знали посебно и наши непријатељи па то видимо и кроз стихове. Не брини се цареви везире/ не треба ти војска и џебана / сатри гусле, повјешај гусларе/ па ће бити мирна Шумадија  – рекао је Радош и подсјетио на период у коме је Аустрија забрањивала гусле у Босни и Херцеговини.

– Гусле морају бити живе, а видимо да оне живе јер само у Савезу гуслара Србије имамо преко 30 гусларских друштава од Приштине и друштва старога „Цара Лазара“ па до Суботице. Срби у Црној Гори чувају гусле кроз 15 својих друштава, а кровно удружење носи име „Душаново царство“. Република Српска има 18 друштава од Херцеговине преко Романије, Крајине до Семберије, свуда се чују гусле – рекао је Радош захваљујући се свим заслужнима на великом успјеху цитирајући академика Љубомира Зуковића: „Сачувајмо гусле као што су оне сачувале нас“.

ДРАГАН ХАМОВИЋ: ПОБЈЕДА НАД НАШИМ НЕМАРОМ И НЕХАЈЕМ 

Др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе Владана Вукосављевића своје обраћање је започео осврнувши се на класик научне фантастике америчког писца Реја Бредберија „Фаренхајт 451“. У том роману чија се радња одвија у будућности читање и слободна мисао су забрањени, а књиге спаљене.

– Оваква суморна будућност из романа десила се у далекој прошлости и нашем народу коме су под налетом азијатске тмуше у згаришта претварани градови и манастири и библиотеке у градовима и манастирима. По речима једног луцидног српског песника Петра Пајића отад су Срби већином читали ушима. Књиге староставне, своју повесницу држали су у главама, а звучну жалостиву подлогу такој усменој лектири давале су гусле. И тако су наши преци памтили оно што су били одолевајући да не постану оно што им дедови нису били– рекао је Хамовић и додао да су гусле биле борбена спона између нараштаја.

– Знао је то и Филип Вишњић када је у критичним тренуцима боја на Лозници, узео гусле, изашао међу устанике који су сместа ојачали. Српски народ створио је самом себи легендом кичму историје и обавио је оним крепким мишићима десетерца који су га могли бранити и држати – рекао је Хамовић који се осврнуо на сам значај вијести која је обрадовала све културне посленике у Србији.

– На крају једног стручног и пажљиво припремљеног подухвата некако осећамо да је по среди велика симболичка победа, победа најпре над нама самима, над нашим нехајем и немаром, над нашом дезорјентацијом и духом скоројевића и покондирених тикава што је обузео многе међу нама. Духом оних који имају слуха за све друго осим оног што им по наслеђу припада и према чему би требало да осећају и некакав дуг. Они глаголску именицу гуслање користе искључиво да се подсмехну наводним заробљеницима српске прошлости. И већ су потрчали да обезвреде овај упис на Унескову листу истичући да гусле нису само наше – рекао је Хамовић и додао да је добра вест узбунила и окружење.

– Правила УНЕСКО-а омогућавала су током две дуге године да се и други прикључе овој номинацији, али нико досад то није учинио. Као да им није толико стало до инструмента на кога је хомерска Европа заборавила, колико име је стало да сваку српску предност и свако српско својство оспори и поништи – рекао је Хамовић и додао да није питање да ли овај древни инструмент само српска традиција познаје. Он је додао да није било кључно ни то што је српско гусларско песништво увео у ризницу европског романтизма Вук Стефановић Караџић пре 200 година када већина данашњих политичких народа около Срба није ни знала за себе.

– Пресудно је било колико ова традиција данас живи у народу који га баштини. На ово питање даје јасан одговор мрежа гусларских удружења, бројна надметања и гусларске вечери које окупљају хиљаде и хиљаде наших људи у заједничком трепету. Да није тога рада и прегнућа не би била довољна ни темељна етномузиколошка и фолклористичка изучавања уграђена у номинациони досије који је УНЕСКО уважио радом тима центра за нематеријално културно наслеђе које је Министарство културе и информисања и подстакло и подржало у том послу- рекао је Хамовић. Он је нагласио да је „у доба фалсификата, лажа и паралажа и покондирених тикава ова мала симболичка победа наше темељне културе добија на вишем значају и даје повода за свечаност и свечарење и за њен нови замах у нашој јавној свести, јер и даље се наши људи збијају око гуслара“.

– Наравно да српска култура нису само гусле, да на гуслама није стала, али без гусала српски идентитет губи једну од својих упоришних тачака. Сваки народ нека сносни своју судбину и нека је не избегава, писао је Црњански у репортажи о гусларском такмичењу иза великог рата у Сарајеву. Гусле су отргнути јаук наше народне судбине и тај звук траје, јер га препознајемо као свој и потребан- завршио је своју бесједу Хамовић са жељом да гуслари тај звук проносе и кроз наше време пуно неке друкчије буке и беса.

СМИЉАНА ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ: РЕВАЛОРИЗАЦИЈА ЗА ШТЕТУ КОЈА ЈЕ ОДАВНО ПРИЧИЊЕНА НАУЦИ И КУЛТУРИ У СРБИЈИ 

Један од чланова тима филолог др Смиљана Ђорђевић Белић из Института за књижевност и уметност истакла је велико задовољство што је као експерт из области проучавања народне књижевности ангажована у тиму који је припремао номинацију Србије.

– Као посебно репрезентативне елементе издвојили усмене народне епске песме о митским историјским јунацима, о догађајима из даље или ближе историје. Певање уз гусле је у прошлости била усмена традиција у потпуности. Наиме, гуслар је у току самог извођења импровизовао и поетски и музички садржај. Развој писмености водио је ка раздвајању улова гуслара које креативност сада усмеравају, пре свега, на музички израз и епских песника стваралаца нових песама које су по стилским и структурним решењима блиске традиционалној усменој епици. Стога су као део репертоара поменуте и овакве ауторске епске песме, а на крају и песме другачијих садржаја из других жанрова – рекла је Ђорђевић Белић и објаснила да је жеља била представити баланс између свих оних слојева који данас заиста чине гусларски репертоар и потребе за успостављањем хијерархије између тих слојева.

– У плејади сакупљача посебно место припада Вуку Стефановићу Караџићу. На простору Црне Горе и старе Херцеговине настају пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутиновића Сарајлије. Велики значај за традицију певања уз гусле несумњиво је имало и још увек има Његошево огледало српско. Премда нису доспели до широке публике пажње су вредни записи бројних потоњих сакупљача попут Манојла Бубала Кордунаша, Андрије Лубурића и многих других вредних посланика који су наставили са теренским истраживањима певања уз гусле и кроз читав двадесети век – рекла је Ђорђевић Белић која је истакла да певање уз гусле које су део репрезентативног наслеђа Србије и човечанства додатно обавезују.

– Сведоци смо да и поред великог броја записа народних епских песама данас уз гусле се изводи релативно скроман број антологијских текстова, и то углавном у одломцима. Имајући на уму да гусларски фестивали представљају и један од начина заштите традиције, јасна је потреба за дефинисањем стратегија којима би се стимулисало извођење класичних текстова и утицало на континуирано богаћење гусларских репертоара посебно песмама које у сваком смислу представљају део репрезентативног културног наслеђа – рекла је Ђорђевић Белић. Она је као други задатак навела налажење адекватног баланса између очувања функције епике као историјске хронике и других функција певања уз гусле, као и успостављање границе према ономе што се може видети као злоупотреба традиције.

– У процесу осмишљавања мера заштите неопходно је и ангажовање представника свих тела која су у Републици Србији задужена за инплементацију Унескове конвенције– рекла је Ђорђевић Белић која се присетила и својих почетака теренског и теоријског проучавања певања уз гусле који су били везани за пројекат „Усмена традиција српских епских песама и њихов културни израз“ а које је такође финансирао УНЕСКО.

– Та истраживања представљала су научну подлогу за израду истоимене номинације Србије за Унескову листу. Стицајем несрећних, првенствено политичких околности, кандидатура је тада повучена, а читав догађај бурно је одјекнуо у јавности. Поменула бих посебно заслуге и залагања мог професора Ненада Љубинковића. То је најмање што могу учинити као израз захвалности за енергију и ентузијазам који је улагао и етичке принципе којих се увек држао. У том смислу овогодишњи упис певања уз гусле на УНЕСКО-ву листу видим и као вид ревалоризације за штету која је науци и култури у Србији том приликом причињена– закључила је Ђорђевић Белић.

ДР ДАНКА ЛАЈИЋ МИХАЈЛОВИЋ:  САВЕЗ ГУСЛАРА ЈЕ КЉУЧНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЧУВАРА ДРАГОЦЈЕНЕ ТРАДИЦИОНАЛНЕ УМЈЕТНОСТИ 

Др Данка Лајић Михајловић – етномузиколог из Музиколошког института је истакла да је за све људе који су непосредно учествовали у припреми номинације за упис певања уз гусле на Унескову Репрезентативну листу НКН ово вече посебно.

– На очувању и промовисању певања уз гусле, као традиционалне форме извођења епских песама, на нивоу ангажовања гуслара-појединаца, друштава и Савеза радило и раније. Ипак, тек почетком овога века тадашња управа Савеза, на челу са Радованом Пековићем, иницирала је сарадњу са научним и образовним институцијама. Заједно са онима који су професионално ангажовани на примени Конвенције, гуслари и ја смо савладали почетничке тешкоће и певање уз гусле уписали на Нациоаналну листу 2012. године – рекла је Лајић Михајловић и додала да се од тада много радило на већој видљивости и реафирмацији гусала у јавној сфери.

– Познајући принципе Конвенције, ишли смо јој у сусрет. Радили смо тако да једног дана можемо документовано затражити од Унеска да певање уз гусле прихвати као део наслеђа света. А тај тренутак је дошао 2016. године – рекла је Лајић Михајловић.

Она је упутила посебну захвалност министру културе Владану Вукосављевићу, који је иницијативу Савеза гуслара Србије, тада под руководством Слободана Бобана Драшковића, донео одлуку да се певање уз гусле номинује као следећи елемент за упис код Унескоа у име Србије, после славе и кола.

– Постојале су две врсте репера: како ће то доживети чланови комисије Унеска који ће вредновати номинацију, али ништа мање оптерећујуће је било како ће на то реаговати гуслари и кругови „озбиљних љубитеља“. Та двострука одговорност, професионална у ужем смислу и етичка, у односу на оне чије смо гласове том номинацијом заступали, била је заиста велико бреме. Предност рада без оптерећења личних односа са заинтересованом групом имале су Данијела Филиповић и Весна Душковић из Центра за НКН, а Саша Срећковић је као експерт са искуством у вредновању номинација давао драгоцене коментаре. Велика подршка и помоћ долазили су управо од гуслара и челника Савеза. Као председник Савеза, највише се ангажовао Бобан Драшковић, координирао је тим за израду номинације и „базу“, велика је била помоћ око документације од Радована Пековића, без задршке су се позиву за снимање илустрационог филма одазвали гуслари Бошко Вујачић, Милан Мрдовић и Мирослав Тановић. Професионална екипа је била ангажована за припрему филма, а тим Центра за неопходне сагласности. Подршку су, међу бројним институцијама културе и организацијама из невладиног сектора, пружили и научни институти – Институт за књижевност и уметност, као и моја професионална кућа – Музиколошки институт САНУ, који је Министарство културе одредило као институцију надлежну за надзор заштите елемента, с обзиром на природу праксе – певања уз гусле – рекла је Лајић Михајловић која се захвалила на поодршци својим колегама и тадашњој директорки др Мелити Милин.

– Марта 2017. обимну документацију која чини номинацију послали смо у Париз с великим очекивањима и прилично стрепње. Били смо свесни да је реч о сфери у којој политички односи могу итекако бити од утицаја. Као што знате, прича о номинацији певања уз гусле из Србије има срећан крај. Макар тај формали део: певање уз гусле уписано је на Репрезентативну листу НКН човечанства једногласном подршком чланова Међувладиног комитета Унескоа за НКН, без примедби! Овај догађај је директно преношен на Унесковом интернет каналу, што је и код праћено, а убрзо су медији и званично пренели вест и обраћање министра, па је уследила општа радост – рекла је Лајић Михајловић која је потом упутила и неколико јасних упозорења.

ПРЕДСЈЕДНИК И ПОТПРЕДСЈЕДНИК САВЕЗА ГУСЛАРА СРБИЈЕ: Проф др Јово Радош и Слободан Бобан Драшковић

– Чини се да су гусле и епика као идеолошки, политички деликатан жанр осуђени на злоупотребу. Одмах су кренуле негативне реакције на различитим нивоима и радост је била помућена. Тако, већ скоро месец дана губимо време објашњавањем принципа Конвенције која је свима доступна на интернету, тумачимо појам идентитета данас толико растегљивог да нема научну дефиницију, говоримо о пореклу гусала чију генезу крије мрак давних времена, уместо да се овај кратак период пажње коју медији показују за гусле искористи за њихову реафирмацију. Колико је мени познато, није било медијског интересовања за оно што је учињено на пољу очувања ове културне праксе, није било озбиљних анализа проблема очувања традиционалне културе у односу на агресивност популарних и комерцијалних садржаја, нису отворени разговори о могућем доприносу државног образовног система стратегији заштите НКН – упозорила је Лајић Михајловић. Она је истакла да је упис на Унескову листу пре свега прилика да се скрене пажња и озбиљним деловањем покаже искрена заинтересованост и одговорност.

– Гусле су српске и управо зато је наша обавеза да их чувамо, на то се овом номинацијом држава Србија и обавезала. То неће чинити уместо нас ни Унеско, нити било ко из окружења. Како Савез гуслара Србије припада сектору невладиних организација, од изузетне важности је однос Министарства културе према пројектима овог удружења, односно одговорност у расподели средстава које може да издвоји за певање уз гусле у очекиваном мноштву предлога пројеката. Надам се да ће успостављена мрежа институција, од Министарства до Центра за НКН, укључујући научне институте, радити на корист препознавања квалитетних идеја за будућност певања уз гусле. С друге стране, апелујем на саборност гусларских друштава и високу свест о томе шта је изнад свега у тој области – рекла је Лајић Михајловић које је оцјенила да је данашње вријеме значајно другачије од Вуковог који је први пронио славу гусала.

– Нове генерације и нове околности представљају специфичну захтевност у односу на време „крађе гусларског заната“ од очева и сродника. Осим тога, гуслара нема без публике, а сензибилност за гусле су изгубиле и старије генерације, да не говорим о младима. Због свега тога, сада морамо повезати искуства и знања, гусларску праксу, науку, културну и образовану политику, сваког гуслама искрено наклоњеног појединца укључити у мрежу гусларских друштава и у Савез гуслара, као кључну организацију чувара драгоцене традиционалне уметности – певања уз гусле – закључила је Лајић Михајловић.

Предсједник Савеза гуслара Србије др Јово Радош уручио је повеље Центру за НКН (Саша Срећковић), Министарству културе (др Драган Хамовић), Музиколошком институту (др Мелита Милин) и Институту за књижевност и уметност (др Смиљана Ђорђевић Белић).

У склопу програма који је водила др Јадранка Милошевић наступили су народни гуслари Бошко Вујачић, Драшко Малиџан, Милан Мрдовић, Вељко Ђурановић, Лазар Терзић и Драшко Магделинић.

Приказан је и документарни филм направљен као дио материјала који је приложен приликом кандидатуре певања уз гусле за уписа на Репрезентативну листу нематеријалног
културног наслеђа човечанства Унеска.

У препуној сали био је велики број гуслара, а домаћини су посебно поздравили присуство предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодрага Линту.

Присутни су на крају програма имали прилику да након паузе дуже од годину дана купе најновији број листа „Гусле“ који је закорачио у трећу деценију свог постојања.

Сви који желе да купе лист „Гусле“ могу да их поруче путем мејла savezguslarasrbije1994@gmail.com

  Текст и фото: Трифко Ћоровић