Иако је Београд био засипан леденом кишом која му је успоравала ритам, ова михољданска вече окупила је бројне у Студентском културном центру, да чују старе и нове стихове, али и да се сретну са пјесником Рајком Петровим Ногом.
Било је ту професора Универзитета, студената, пјесника, грађана који воле стих од стандарда; али понајвише је било Херцеговаца који су дошли да чују стихове родне земље.
Јер Рајко Петров Ного је и изникао из херцеговачке душе и њеног даха.
Његово књижевно дјело као да подсјећа на високи и складни поетски бор, који узраста да бисмо се ми данас, а посебно они који ће се родити сјутра, имали гдје успети и са његових врхова сагледати себе и насљеђе нашег богатог и украшеног језика. Тај бор расте да се не бисмо изгубили, али и да бисмо стремили ка небу.
„Није све пропало, кад пропало све је!“
Ови стихови безусловне вјере, можда су и једини у савременом српском пјесништва који нас у времену опште издаје и продаје, храбре и призивају да останемо вјерни светим идеалима.
Рајко Петров Ного, један је од ријетких српских пјесника који вјерује да ће доћи дани када ће Срби поново уздигнути владарски престо у Призрену и васкрснути моћну државу.
Само то и може бити поезија – вјера која сања и сан који вјерује.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Било је ту професора Универзитета, студената, пјесника, грађана који воле стих од стандарда; али понајвише је било Херцеговаца који су дошли да чују стихове родне земље.
